Женски покрет

Интернационалне односе у женскоме покрету сматрала је Стритова за веома важан фактор. Национална њена свест и њен критицизам јој наравно нису допуштали да постане безуслован интернационалиста, али је добро видела од колике је важности ако женски покрет испољава свој интернационални и opгaнизаторски карактер. У Интернационалном Женском Савезу и такође у Интернационалној Феминистичкој Алианси пре свега су је интересовала правна питања и борба за женско право гласа. Стритова је била „политичан човек“ у најширем и најбољем смислу те речи. Њени говори и чланци били су јасни, имала је пуно разумевање за услове политичког рада, њена воља је била сигурна, карактер умирен, њена критика оштра али праведна, њен организаторски таленат велики и њено вођење дебата и конгреса без приговора дакле, имала је све добре особине вође.

рад у скупштини и да ће гласати само no своме личном убеђењу. Г-ђи Мунк (поред осталих) Данкиње имају да захвале што су добиле право гласа. 1872 године основано је једно женско друштво Dansk Kvinders Amfund друштво обичног програма које поред осталих ствари ради на ослобођењу жене. Г-ђа Мунк налази да то друштво не ради довољно активно на томе питању и са још неколико сарадница оснива Удружење за женско право гласа Landsforbündet for Kvinders Valgret чисто феминистичко друштво. Средства којима се оно служи да оствари свој циљ јесу предавања, чланци no дневним и осталим листовима, сопствени лист и нарочито иннерпелације код посланика и послатичких кандидата, рад у политичким организацијама где су жене биле примљене. Друштво убрзо броји 15.000 чланова и одмах долази до циља. Од 1903 Данкиње имају активно и пасивно право гласа за парохије, од 1908 могу бити биране у школске комисије, исте године стичу активно и пасивно право гласа за општине, и, најзад, 1915 године добију опште право гласа како за парламенат тако и за сенат. Данас сваки Данац и свака Данкиња има право да бира посланика и да буде посланик после навршених 25 година. Сенат им је отворен после навршених 35 година. Тo су право Данкиње добиле једногласне. Данас у парламенту седе три жене једна радикал, једна социалист и једна либерал. У сенату их има осам. Данска је

земља која је добила прву жену министра, она је била министар просвете. Она је имала велике борбе са својим политичким непријатељима док је била министар. Питала сам г-ђу Мунк како учествују жене на изборима и да ли се интересују за политичка и социална питања. Она вели да жене учествују исто онако као свуда где се први пут добије право гласа у опште, исто као људи. Званичне цифре су ове: 1909 године учествовало је на општинским изборима 328 хиљада мушкараца, то је око 70% бирача, и око 200 хиљада жена, то је 50% бирача; 1921 године гласало је 540 хиљада мушкараца око 90% и 430 хиљада жена око 80%. Проценат учествовања у изборима јесте већи за мушкарце, али повећао се за последњих 10 година више за жене но за мушкарце. Иначе жене врло много раде и већином имају професију. Учитељство је на врло високом нивоу. Један други омиљени позив Данкиња је болничарски. Осим тога настава привлачи највише. Доста их има на университету и са факултетском спремом. И овде најрађе посећују филозофски факултет. У Данској има 160 женских лекара од којих 80 у самом Копенхагену. Адвоката има мало, али доста добро раде. Г-ђа Мунк се врло интересовала за рад у нашој земљи. Ја сам јој са нарочитом гордошћу говорила о нашој акцији на селу и о нашим домаћичким курсевима. Ту сам баш наишла на врло интересантнр тему и на једно мишљење које нас може

заинтересовати, јер долази од стране једне искусне жене. Г-ђа Мунк је противна, одлучно противна сваком другом раду изузев чисто феминистичком. Налази да сваки други напор ослабљује енергију за рад на задобијању права гласа и да би од тога ослабљивања било евентуално више штете но користи које би било од пропаганде која се врши на тај начин. Наравно, она се одмах ограђује да не познаје наше прилике и даје одмах пример за Данску. Најбољи је пример историја борбе у Данској. Dansk Kvinders Amfund је тако једно друштво сувише обичног програма и није имало успеха; међутим Удружење за право гласа за кратко време долази до циља. Сада то феминистичко друштво више не постоји. После добивања права гласа постојало је још извесно време због тога да би било у Интернационалној Алианси и сад немајући raison d’être оно се растура. Сада дакле у Данској не постоји никакво феминистичко удружење. Г-ђа Мунк сматра да сада жене имају своје партије и да су њихови проблеми пренесени тамо. Неосетно смо прешле на питање Женске Странке. Таква једна странка у Данској не постоји и нема разлога да постоји. Г-ђа Мунк сматра да би рад у таквој једној партији био немогућ и да не би имао резултата. Оваква би странка имала да се створи, рецимо, зато да решава питања која тангирају жену и која се у осталим партијама света полако решавају, јер нису најважнија за те странке. Међутим. немо-

гуће је да се све жене сложе и донесу једно решење, које би све задовољило. Једно ћe тражити раденица, а друго жена која припада једној консервативној партији. И кад каже да се неће сложити, то се односи на питање које чисто жену тангира. Пример даје г-ђа Мунк из неког рада на брачном закону. Хтела је да покуша да ради са својим колегиницама из парламента; са госпођом Ларсен, социалисткињом још се и могло срести на неком компромисном решењу, али са послаником консервативне странке никако, тако да су морале прекинути сарадњу. Овде је било питање о брачном закону, а шта би тек било кад би се дискутовало о коме политичком питању? Како онда може постојати једна Женска Странка? С тога Је Г-ђа Мунк и изјавила да није много задовољна радом Интернационалне Алиансе. И Алианса не ради више на чистом феминизму и њене комисије постављају такве проблеме, које неће лако решити, а које Алианса и не треба да решава. Идеја г-ђе Мунк би била дакле ова: „Не губите време дискутујући шта треба жени, дижући је на ниво који ви прописујете, моделишући је по неком идеалу чисто вашем, тражећи у име њено оно што не знате хоће ли она. Ослободите је и она ћe сама рећи шта јој треба, тек ће тада жена бити равна мушкарцу“. Завршила је разговор са мном поздрављајући све феминисткиње у Југославији са речима: „Suffrage! Suffrage !“

Вера Кићевац.

Наша деца Писма једне мајке

III Данас хоћу да ти говорим о једној ствари која се код нас не сматра много важном а која је у истини веома озбиљна, управо неопходна. Мислим на уредност, на једну апсолутну тачност. У књигама, посвећеним нези одојчета, стоји тачно назначено време кад децу треба хранити, купати, успављивати, изводити на ваздух, и т. д. и т. д. Те су књиге у већини случајева писане од стране најпозванијих лица: дечјих лекара, специалиста. Данашње нове мајке набаве такву књигу, прочитају је, срећне су што су у њој нашле пуно ствари за које раније нису знале. Одушеве се садржином, готове су да исте методе прихвате, али кад дође моменат да то своје ново стечено знање примене и у пракси, настаје колебање које обично подупре најближа околина нових родитеља. Разнолики савети нестручњака утичу на неискусну и бојажљиву мајку. Она је поколебана, труди се да послуша час овог, час оног, и онда настаје период експериментисања. Колико је нових мајки оштетило своје нерве, и колико је одојчади бивало уназађено баш из тих разлога: Неизвесност и лутања! Једном за свагда мораш бити на чисто да не значи „измотавати се“ држати се стриктно прописаног дневног реда. Није се без разлога одржала стара латинска пословица: „Навика је друга природа". Почни твојој малој сваки оброк да дајеш тачно на време (кад кажем „тачно”, мислим апсолутно тачно, у минуту). Није то никакав грех пробудити је ако спава. Два, три дана може бити да ћеш је морати будити, али убрзо,

невероватно брзо, дете стекне навику да се само пробуди у одређени час, само ако ти будеш истрајна у својој тачности. Разуме се, и овог пута, реч је о здравој, нормалној деци. Храњењем на време дете се навикава на известан ред. Тиме му се даје једна основа од које ће имати користи за цео свој доцнији живот. У кући, у којој је одојче, све може пре да се жртвује него његов ред. Али, та жртва у ствари је само једна привидна жртва, јер једном установљен ред постаје формална благодет колико за дете толико и за целу његову околину. Брижљиво и разумно негована деца више нису терет. Навикни их на ред и на извесну дисциплину, па више неће бити ни „несносних" дана, ни неиспаваних ноћи. Може бити мало строга, али теби увек добро жели

За реформу брачнога права у Немачкој

Tвоja A.

Концем прошлога месеца расправљао је немачки парламенат о предлозима за реформу брачнога права. Предлоге су ставиле следеће партије: социално демократска, демократска и комунистичка, па и влада сама је већ раније поднела своје предлоге. Ти предлози обухватају реформу развода брака, правног положаја удате жене и правног положаја ванбрачног детета. Језгро свих предлога је да се путем новеле ка грађанском законику спроводи и у пракси равноправност жене са мушкарцем, која је већ гарантована Уставом. Странка социалних демократа тражи у главноме следеће: да се дозволи понован брак и браколомцима; да се досадашња веома тешке одредбе при тражењу развода брака, које се односе на дубоко поремећење брачних односа, на међусобну мржњу и на болести ума као узрока за развод, олакшају; да се одстрани досадашња одредба по којој развод брака није више могућ, ако се кривом брачном другу опрости кривда; ако је узрок развода у дубоко поремећеним односима и међусобној мржњи није могуће говорити о кривди једног или другог брачног друга, зато нека сносе обојица трошкове за издржавање деце; у случају ако се разведени родитељи не могу споразумети о томе коме припада право за васпитање деце, позван је суд да одлучи. Даље су тражили социални демократи извршни закон ка оној одредби Устава, која гарантује равноправност полова, помоћ породицама са много деце и заштиту материнства и да се донесе према одредбама Устава закон, који ће остварити једнаке услове за телесни, душевни и друштвени развитак ванбрачне деце као шго их имају брачна деца. Предлози демократске странке су у суштини слич-

ни предлозима социалних демократа, али су поред тога још тражили одредбу према којој удата жена сама управља својим иметком. У дебати је први говорио министар правде, који је изразио своју сагласност са тенденцијом предложених рефорама. Говорници са изузетком присталица консервативних и верских партија су наглашавали да је већ прека потреба за реформу брачнога права, нарочито с обзиром на бракове, у којима су међусобни односи без нарочите кривде једног или другог тешко поремећени. Ако је брак морално руиниран, то више не одговара светости брака и у интересу целокупности је да се не подржавају бракови, који су постали лаж. Ову реформу треба спровести и ако се њоме дира у католичку догму о неразрушивости брака, јер је јаз међу животом и правом већ сувише дубок. Сви говорници су се сложили у томе да је садашња одредба да брачни друг, који је узрок разводу брака, не може васпитати децу, застарела и шаблонска, и такође су се сложили у томе да треба проширити права ванбрачног детета. У дебати су учествовале жене посланици из свих партија.

Ко је крив?

Pierre de Reyssac је потомак једне између најпознатијих племићских породица Француске. Пошто није имао озбиљних послова у животу, он је „уживао" живот. Удварао се међу осталим не баш ружној собарици своје мајке. Све је било добро и лепо док Jоsephine Machicot (тако се звала собарица) није поверила своме драгоме да очекује дете. „Само никаквог скандала" била је сада лозинка породице де Reyssac, и она се побринула да што пре одстрани Josephinu. Порођајне трошкове је у истини платила породица очева, али кад је бивша љубазница младог племића, ослабљена тешком болешћу, изгубила могућност да од своје зараде издржава дете, здравог, лепог дечка, те се обратила за потпору његовом оцу, овај ју је грубо одбио. Ипак се временом смиловао и на дан свогa венчања са једном од најбогатијих девојака из околине, дао Josephini три хиљаде франака под условом да никад више ништа не чује о свом детету. Али издаци за издржавање дечка постајали су све већи и сирота мати се опет обратила Reyssacu са молбом да плаћа половину издржавања за свога сина. Pierre de Reyssac je био очајан и као једини спас препоручио је Josephini „L’assistance publique“, он, који је располагао са имањима, аутомобилима, јахаћим коњима и ловачким псима. Али матери је било тешко да се растане са својим дететом и да се одрекне свих права до њега.

Настало је нервозно досађивање и брутално одбијање, састајање, привидно измирење, лагање и рачунање.. а све се свршило тиме да је Pierre de Reyssac бацио свога малог сина у воду, само „да не дође до скандала“ и да се ослободи плаћања издржавања. На суду се бранио познатим изговором да је била Josephina Machicot свачија. Али, ако је суд услед сведочанства извесних каваљера могао посумњати у сексуалну ексклузивност собарице, он није могао посумњати у злочин француског племића, који га је напослетку и признао. Pierre de Reyssac осуђен је на десет година робије, уништен живот Josephine Machicot добио је последњи удар, а мали Gyn труне негде под земљом. - Роман је почео у једном красном парку француског замка, а свршио се у судници. Да ли би de Reyssac постао убица да закони Француске имају параграф о колективном очинству као они Норвешке, те је сваки човек свестан да ма с киме се упуштао у сексуално општење, може очекивати плаћање издржања? Да ли би требало Josephini Machicot да моли и да се понижава, да се власти Француске брину за то да сваки испуни своје дужности као што је то случај у благословеној северној земљи? Зар нису закони за то да васпитају људе и да их праве моралнијим, а не да им сами дају у уста свакојаке фарисејске изговоре и да им помуте oceћaj, смисао за одговорност и поштење? Pierre de Reyssac је за жаљење ма како да је гнусан његов злочин јер столећа моралних заблуда су га припремила на овај злочин. Праг.

Dr. Јулка Хлапец-Ђорђевић.

Роза Мајредер

30 новембра напунила је Роза Мајредер седамдесет година. Рад ове ретке жене значи за феминизам највише што се дало овоме покрету у последњим деценијама. Она је највећи идеолог женског покрета и њена књига „Zur Kritik der Weiblichkeit“ остаће још за дуго тако рећи еванђеље феминизма. Њена књига је изазвала противници феминизма су безобзирно карикирали њене разлоге и идеје, јер нису били у стању да продру у префињени духовни живот ове жене. Рођена је била у Бечу, где и стално живи. Њена прва дела били су романи и новеле, који нису имали много успеха. Тек њени духовити есеји, у горе поменутој књизи, прославили су је. У Бечу је врло активно радила са покојном Аугустом Фикерт за остварење феминистичких циљева. После рата се повукла из јавног живота, али није престала са књижевним радом. Као други део дела „Zur Kritik der Weiblichkeit“ je изашло дело „Ge-

Бр. 19.

„ЖЕНСКИ ПОКРЕТ“

Страна 3