Женски покрет

треба отрованог „оружја" и „бацање метака“. Зато су за време светског рата ове одредбе тумачили тако да употреба отровних гасова није забрањена. Та двосмисленост одредаба није исправљена ни после светскога рата. Версајски уговор о миру не садржи никакве стриктне забране рата отровним гасовима упркос чл. 171 и 172. По схватању некадашњих савезних сила је био рат отровним гасовима само репресалија према Немачкој. По тој логици могу државе и у будућим ратовима прибећи методама рата гасовима и у истини скоро све државе спремају се за рат отровним гасовима. Референт је тражио на крају ревизију уговора међународнога права, који се односе на рат отровним гасовима и апсолутну забрану таквога рата. Швајцарац, Dr. Steck, шеф швајцарског савезног завода за одбрану против отровних гасова је имао реферат о „Заштитним средствима против напада гасовима". Он каже да су маске против гасова и апарати против гасова веома проблематична заштитна средства. Трошкови за њихову набавку су ванредно високи и тешкоће да се снабдева становништво њима огромне. Недовољна заштита може постати тек права опасност за становништо. Питање укинућа рата отровним гасовима је по његовом мишљењу уопште питање укинућа свакога рата. Саветник Nestler (Немачка), који је био за време светскога рата гасни официр, говорио је о својим искуствима. Он каже: „Сваки покушај направити отровне нешкодљиве гасове јесте илузија. За цивилно становништво апсолутно не постоји заштитно средство против рата отровним гасовима. Владе крију тај факат, јер би друкчије избила револуција. Ако би хтела Немачка снабдети своје становништво заштитним средствима, то би стало најмање три милијарде марака. Пре свега је потребно да се пробуди народ из свога незнања и своје индиферентности и да се парламенти баве питањем рата отровним гасовима, а омладини треба предочити шта је данас у ствари право јунаштво". Он тражи од свих научњака да отклоне сваки посао, који би служио рату отровним гасовима. Последњи реферат на конференцији имао је опет шведски капетан C. Ј. Brunskog о „Методама војничког разоружања". Рекао је: Потребно је опште ограничење наоружања и техничке тешкоће треба отклонити. Метода сама треба да је врло добро изабрана. У данашњим приликама значи завлачивање рата већ његово стварно отклањање. Први циљ је да се онемогући свакој држави да располаже толиким бројем војника да би могла почети офанзиву пре но што би се могле ставити у акцију успешне противмере. Дакле, потребно је да се смањи мировно стање војске. Општи уговор о наоружању би морао гарантовати да ни једна држава не прекорачи извесног броја војника по касарнама, количину оружја и опште ратне спреме. Аероплане за бомбе треба безусловно забранити. Интересантан пример за демилитаризацију видимо у централним силама, а радикално разоружање у Шведској од 1925 даље је други пример. Рат гасовима и бактеријама треба безусловно забранити. Производња, трговина и транспорт ратних средстава треба ставити под контролу. Државе морају узети монопол за производњу оружја, а потребна је интернационална контрола. Исто тако треба ставити хемијску индустрију под државну контролу. Пацифистички покрет мора имати за циљ да убеди народе да је разоружање највиши интерес сваке државе. Ако би у томе успели, и генералштаби би ратовали против рата. Метода и техника разоружања је економска и социална и само у појединостима милитаристичка. Економске услове за опште разоружање мора што пре испитати нарочита комисија Друштва Народа. Конференцији су присуствовали најодличнији представници интернационалног јавнога живота: научници, индустриалци, публицисти и т. д.,

који су истрајно слушали и дебатовали оба дана. Поред реферата на конференцији самој, приредила је Лига 5 и 6 јануара увече јавне збoрове, који су били сјајно посећени и ако су били у највећим франкфуртским дворанама. Првог вечера су говорили: Dr. Gertruda Woker o „Хемијском рату“ и Француз Francis Delaisi о „Интернационалној повезаности индустрије за наоружање“. 6 јануара су говорили Швеђанин Dr. Axel Hoejer о „Патолошким последицама отровних гасова “ и госпођа Kirchhoff (Немачка) о теми „Борба мајки против рата отровним гасовима". Интернационална Лига Жена за Мир и Слободу може бити поносна на организацију ове конференције, јер су светске новине свих земаља наравно да Југославија чини изузетак, јер није у питању филмска звезда — доносила извештаје о току и рефератима. Озбиљно дело за мир је можда овом конференцијом кренуло опет за један корак даље, што и ми који нисмо били заступљени на овој важној манифестацији желимо од свег срца.

Жена школски надзорник г-ђа др. Љубица Јовичић

После дуге борбе Организације Учитељица и Забавиља, уз свесрдно помагање Народног Женског Савеза, постављена је после дуже паузе опет жена за школског надзорника. Ретко спремна у својој струци, г-ђа др. Љубица Јовичић је добила на тај начин признање за свој досадашњи рад и поље за корисно излагање својих искустава. Г-ђа др. Јовичић је у Швајцарској докторирала пре рата. За све време проблеми наставе и школе су је првенствено интересовали. Целу прошлу годину провела је у Немачкој у школама, интересујући се нарочито за разне типове радне школе. У неколико својих предавања на Народном Университету она нам се приказала као изврстан зналац ретких детаља из методике наставе. У личном разговору даје још много више. Данас је г-ђа др. Јовичић у стању да своје стручњачко познавање развије у нашим школама. Ми се радујемо њеном иступу и поздрављамо је срдачно.

Оснивање Женског Покрета у Скопљу

По жељи чланица многих женских организација у Скопљу, 16 децембра је основан у Скопљу Женски Покрет. У сали Просветног Дома, у 3 ч. по подне, окупио се велики број жена, које се увек интересују за рад Женског Покрета, и до сада су помагале сваку његову акцију сарађујући било у раду при оснивању домаћичких школа у Јужној Србији, било при извођењу великих акција, које су требале да окупе све наше жене. Скуп је отворила г-ђа Драга Јовановић, професор, која је са неколико речи истакла потребу и жељу скопљанских жена да се оснује Женски Покрет и у њиховој средини, како би могле боље допринети успеху у његовом раду. Затим су на предлог г-ђе Јовановић сви присутни замолили г-ђу Депосаву Петковић, председницу Н. Ж. С. и почасну председницу Женског Покрета у Београду, да скупу председава, која се захвалила са неколико срдачних речи, и дала реч г-ци Милени Атанацковић. Г-ца Атанацковић је изнела главне идеје и циљеве Женског Покрета, наглашавајући да је његова најузвишенија задаћа та, да жене као свесне грађанке свога народа морају успети да сарађују активно у изградњи и руковођењу организованог живота свога народа, и то из чистог убеђења, да ће се само заједничком сарадњом мушкараца и жена, моћи спровести идеално уређење наше отаџбине, и осигурати срећан живот нашем подмлатку. Да би то постигле, жене су истакле захтеве за право гласа, сматрајући тај свој захтев само као

средство, а никако као циљ својих тежњи и својих напора. По свршеном излагању, које су све присутне са великим одобравањем и одушевљењем примиле, организован je одбор новог Женског Покрета, са председницом г-ђом Драгом Јова-

новић на челу. Алианса Женских Покрета најсрдачније поздравља новоосновану своју организацију, која ће у будуће бити центар за рад Женскога Покрета у јужном крају наше домовине. Новом Покрету желимо најлепши успех.

Јелена Димитријевић *)

*) Из предавања одржаног на прослави г-ђе Јелене Димитријевић.

После једног интервала ћутања од скоро пола века, после Милице Стојадиновић-Српкиње, која је давно већ престала да пева својим сентименталним и родољубивим гласом, јавља се један нови звук са женске лире, јавља се Јелена Димитријевић. И изненада, у доба нашег класика Војислава Илића и трубадура - песника Милорада Митровића јавља се жена-песник и личним тоном нас уноси у један близак свет осећања: „Сехер дође, мени јоште На узглављу није глава Ја не спавам. Моме драгом Арам нек’ је ако спава!“ Јелена Димитријевић је рођена 1862 године у Крушевцу као најмлађе, шесто дете угледног трговца Николе Миљковића. Мати њена Стаменка била је кћи кнез Милојка из Алексинца. У Крушевцу је Јелена Димитријевић живела до своје девете године, а од тада у Алексинцу где је учита школу и врло много читала, нарочито народне песме, Змаја и Јакшића, до удаје. Удата се млада за потпоручника Јована Димитријевића и настанила се у новоослобођеном Нишу. Ту је, срећна у браку. провела седамнаест година. Ту приватно учи стране језике француски, немачки и турски, које данас говори поред енглеског, италианског и грчког. Ту почиње да пише своје прве песме. Ту активно учествује у организовању Подружине Женског Друштва. Из Ниша долази у Београд 1898, где стално живи. Јелена Димитријевић је много путовала. Њена путовања почињу врло рано. У двадесет трећој години одлази у Беч. Од тада предузима велика и честа путовања. Још у Нишу Јелену Димитријевић заинтересују хареми и живот муслимански, и она са мужем одлази у Скопље да боље упозна живот турских жена. Из Скопља наставља пут за Солун, где успева да уђе у најотменије турске куће. Beћ у то доба је врло добро говорила турски. Из Солуна преко Атине одлази у Цариград где употпуни своје студирање харемског живота. У то доба је живот у Солуну и Цариграду нарочито интересантан. На помолу су били младо-Турци са својим реформама. Жене турске нису заостајале, нарочито су оне које су биле образоване, помагале младоТурке у њиховој борби. Тај сукоб између муслиманских обичаја и нових реформи, који је доносио собом велике заплете и појединачно дубоке трагедије, задржао је све интересовање Јелене Димитријевић. И она пише роман Нове. Још пре ратова Јелена Димитријевић је пропутовала целу Европу и дуго се задржавала у појединим местима, изузев скандинавских земаља и Русије које је, због вечите зиме, нису привлачиле. За време балканског рата била је милосрдна сестра у Београду у болници Кола Српских Сестара чија је чланица и оснивачица. Објава светскога рата затекла је Јелену Димитријевић у Немачкој, и она се преко Швајцарске, Италије и Грчке враћа кући у Алексинац, где јој почетком 1915 године умире муж. Све време окупације проводи у Београду, где дочекује и ослобођење. 1919 године одлази у Америку први пут. Јануара 1926 креће се на пут око света: Београд, Беч, Ница, Париз, Француска ривиера, Шпанија, Марсељ, Ђенова, Александрија; Палестина, Јудеја, Самарија, Галилеја, Сирија, опет Египат, Суецки канал и Црно Море, Индија, Цејлон, Кина, Јапан. У Јапану је провела 1927 године месец април

најлепше годишње доба тамо. Велики Океан, Сан-Франциско, Лос Ангелос, Холивуд, Њујорк; Гибралтар, Сицилија, Ђенова, опет Париз, Берлин, Дрезда, Праг и Беч. На том путу провела је годину 1926 и 1927. Јелена Димитријевић је почета писати као дванаестогодишња девојчица, а јавља се тек 1892 године у Отаџбини. Испевала је многе песме, од којих је објављена трећина, од најранијих, у збирци Јеленине Песме, Ниш 1894. Написала је низ приповедака и путописа. У Нишу је поред песама издала 1897 Писма из Ниша о харемима. У Београду 1901 издаје приповетку Ђул - Марикина Прикажња, 1907 Фати-Султан, 1908 Писма из Солуна, 1912 Српска Књижевна Задруга издаје роман Нове. Многи радови Јелене Димитријевић разасути су по часописима: у Отаџбини, Делу, Новој Искри, Бранковом Колу, Венцу, Мисли, Српском Књижевном Гласнику и у Политици. После рата штампа приповетку У Америци нешто се догодило, 1923 Американке, 1924 Писмо са Тракије, 1928 Писма из Индије у библиотеци Народног Университета, свеска друга. Од необјављених радова Јелена Димитријевић има још: две збирке песама Старинске Песме и Нови Гласови из 1919—1927, Роман без романа, роман аутобиографског карактера, Он и она, приповетка, Непослана писма из времена рата, Писма из Атине из 1914 и 1915 године, У Новом Свету, писма из Америке, С пута око света, опис земаља које је пропутовала Јелена Димитријевић. Први радови Јелене Димитријевић били су песме. Освојена источњачким животом и обичајима пева му. Њен занос који почиње у Нишу бива све јачи, мами је све даље Истоку Скопљу, Солуну, Цариграду; Палестини, Индији, Јапану. Све више улази у његове појединости, не зауставља се само на тренутном осећању, улази у страсти, заплете, сукобе, прича, даје роман. Прича неизвештачено, лако, даје утисак праве стварности. У Новима развија истиниту трагедију једне прелазне генерације, оних што се зову нови и нове, а што су само карика тешко растрзана између старог што треба да падне и новог што треба да дође. Црта живот оних које обичаји и традиција има да погоде као судбина; где је много жртава, а нигде криваца; где није кривац ни Осман-беј који отима љубав жене свога брата, ни Џемал-беј код кога у пијанству одсуству свести кроз дебелу политуру европске културе пробија атавизам разуздане страсти да мучи ону коју воли више од живота. И све те жртве као дављеници час избијају на површину светлости, час их нестане у тами нагонских навика и обичаја. Нарочито жене, те Нове личе на беле водене цветове које су осунчале наде и мисли своје, али сунцу не могу сасвим, опржило би их. Њихов живот још увек одржава неизмерна дубина традиција. Живописно, са пуно источњачког колорита Јелена Димитријевић је испричала историју нове муслиманске жене. Фатма, главна јунакиња романа, нежна мала муслиманка, пред којом се отворио мисаони свет, у чистоти свога осећања јесте визионерка, наслућује да има нечега неистинитог на путу којим су пошле. Као да је одвише вештачки накаламљена западна култура на њихову источњачку душу; као да би крах, и да нису тако нагло примале ново, морао доћи; као да душа Ориента тражи другу храну, него што је даје западна култура, да би се попела жудним висинама.

Страна 2

.ЖЕНСКИ ПОКРЕТ"

Број 1 и 2