Женски покрет

КЕЛОГОВ ПАКТ

Члан I. Високо Уговорне Стране свечано изјављују у име својих народа да осуђују прибегавање рату ради решења међународних спорова, и да га се одричу као оруђа националне политике у својим међусобним односима. Члан II. Високе Уговорне Стране признају да ћe се расправљање и решење спорова и конфликата, ма какве природе и ма каквог порекла они били, који би могли између њих настати, свагда тражити једино мирољубивим средствима.

Кад су 27 августа 1928 године у Паризу потписале Немачка, Сједињене Државе Северне Америке, Белгија, Француска, Велика Британија, Италија, Јапан, Пољска и Чехословачка „Уговор о одрицању на рат“ рекао је француски министар спољних послова, Бриан, између осталога и следеће: „Први пут и у очи целога света у свечаном акту, у акту који обавезује част великих народа одричемо се рата као инструмента националне политике, рата у његоговој битној и најстрашнијој форми, рата који се води из егоистичких намера, који је био некад по божјем праву и који је важио у интернационалној етици ,као привилегија суверености. Таквом рату се одузима сада у правној форми оно, што је била његове највећа опасност: његова правна законитост". Ове Брианове речи најтачније осветљавају дух Келоговог пакта, који тај пакт тако битно разликује од ранијих међународних уговора. Уговор о одрицању рата има еминентно етичку основу, јер државе које му приступе обавезује само свечано дата реч и изостављене су из њега све насилне сатисфакције за оне који би пакт преломили. Келогов пакт оснива се, дакле, на међусобном поверењу, на доброј вољи, на части народа пун је дакле неког великог, светог оптимизма да ћe народи у будуће изоставити смртоносно оруђе у решавању међусобних конфликата. Народ, који је пакт потписао, али ипак у неком мрачном моменту прибегне рату као средству националне политике, биће од осталих потписника осуђен као издајица, као непријатељ целога човечанства и чека га само мржња некадашњих пријатеља то је нови дух овога међународнога уговора. Келогов пакт даље не прави разлике између офансивног и дефансивног рата, и то је важно, јер рат је страшан у свакој форми и последице су увек једнаке. Народи дакле треба у будуће да се труде свим снагама за мирно решење спорова и тaj напор ћe их приморавати да траже етичка средства. Сувише оптимистички би било ако бисмо сматрали Келогов пакт већ као сигурну гаранцију већиога мира. Овај пакт је само фундамент на коме ћe се тек подићи права зграда трајнога светскога мира. Нарочито у Европи међудржавни односи апсолутно нису такви да би их средила само добра воља великих вила и нови дух Келоговог пакта. Треба много реалних гаранција за веру да се приближавамо сигурним кораком стању, у коме ћe свуда победити дубоко убеђење да је сваки рат зло-

чин. Пре свега би морале све државе или бар оне, које су потписале Келогов пакт озбиљније приступити решавању питања о разоружању. Али док видимо да све државе троше десет година после најужаснијег рата много веће своте на наоружање него што су их трошиле пре њега, и да се чак у домовини Келогов пакта баш сада води у сенату огорчена борба за јаче поморско наоружање, док видимо да се злоупотребљава човечји мозак за проналажење нових, још страшнијих средстава за рат дотле не можемо искрено веровати да је дух Келоговог пакта обузео одговорне државнике и да ћe они радити у његовом смислу. Поред озбиљне тежње за разоружање требало би исто тако озбиљно разголитити све узроке koju непрестано одржавају неповерење и спречавају споразум међу државама. Ти узроци су политичког и економског карактера и они дају изговор за наоружање. Упркос уговора о миру, којим је био закључен светски рат, упркос Друштву Народа, ми данас живимо у једној веома загушљивој међународној атмосфери чију озбиљност нарочито означују непрестани захтеви по ревизији мировног уговора. Економска несигурност, која се најбоље огледа у огромном броју беспослених у свима земљама, у царинској заштитној политици појединих држава, за Европу је један тако тежак проблем да га може решити само још искрено осећање солидарности европских народа и искрено одрицање по господарској хегемонији једнога народа над другим. Ми смо, дакле, још врло далеко од таквог стања да бисмо могли спокојно гледати у будућност, и у коме би значио Келогов пакт један сасвим природан закључак међународних политичких и економских прилика. Али, ипак због тога не смемо подцењивати његове важности и вредности. Његова вредност је у новоме духу, којим ћe се препојити међудржавни односи, јер ћe их повући из мрачног обележја топовског дима и отровних гасова на праву џентлменску част. Његова важност ћe се огледати у будућим корацима државника на отклањању свих узрока, који би могли опет поставити рат као једини ultima ratio. Ако су европски државници, који су потписали Келогов пакт искрени поборници за мир, они ћe наћи и путеве да постане мир жива истина. И наши државници су узели ту дужност уз гаранцију части целога народа на себе, јер је и наша земља 27 јануара т. г. ушла у круг земаља које „осуђују прибегавање рату ради решења међународних спорова". Београд.

Алојзија Штеби,

Питање мањина пред Друштвом Народа

Генерални секретар Друштва Народа поставио је на дневни ред идућег заседања Савета Друштва Народа, које почиње 4 марта, међу осталим и следећу тачку: „Гаранције Друштва Народа с обзиром на одредбе за заштиту мањина". Ово питање постављено је на дневни ред по молби немачког министра спољних послова, Стреземана. У вези с тиме расправ-

љаће Савет и о предлогу представника-Канаде, Дандуранда, како треба да поступа Друштво Народа са петицијама националних мањина које долазе Друштву Народа. Ове расправе о мањинама такве су природе да ћe бити овогодишње мартовско заседање Савета од врло великог значаја, јер ће се принципиелно говорити о питањима која тангирају многе народе и која су за одржање мира у Европи пресудна. Познато је да националне мањине имају у Европи своју нарочиту opгaнизацију „Народносни Конгрес", чији је председник Словенац из Италије Д-р Вилфан. Генерални секретар ове организације, Д-р Евалд Аменде, каже о идућим расправама Друштва Народа које очекује толико милиона људи са нестрпљивошћу и великом надом, између осталог, и ово: „Дебата о питањима, која се тичу - националних мањина је омогућена у многоме тиме, што је вршио „Народносни Конгрес“ а преко њега и Унија Лига за Друштво Народа као и друге интернационалне организације један систематски рад у циљу обавештавања јавнога мњења. Питање је шта ћe урадити Друштво Народа за разчишћење и сређење овога проблема. Карактеристично је да су дошли у томе погледу од различитих страна предлози да се оснује код Друштва Народа комисија за мањине која би била тако рећи први корак ка реорганизацији садашњега стања. Познато је да је већ на прошлогодишњем заседању Савета Друштва Народа говорио холандски министар спољних послова, господин Белаертс ван Блокланд, о оснивању перманентне комисије за питања о националним мањинама код Друштва Народа. Њему су тада одговорили представници Пољске и Чехословачке који су се изјаснили против тога да та комисија има трајан карактер, јер би постала на тај начин део организације Друштва Народа. Ови представници су тврдили и то с правом да треба пре свега генерализовати постојеће право мањина, дакле да се прошири на све чланове Друштва Народа и тек после би се могло расправљати о таквој комисији као о саставном делу организације Друштва Народа, чија компетенција би важила за све државе, а не само за поједине. Ову дилему ћe пресећи предлог, који заступају многе Лиге за Друштво Народа, а пре свега холандска Лига. Тај предлог иде за тим да се оснује студијска комисија код Друштва Народа у коју би ушли стручњаци. Та комисија имала би задатак какав имају и остале комисије код Друштва Народа: да израђује предлоге за реорганизацију и лобољшање садашњег стања. Овај предлог можда неће изазвати противништво оних који су се изјавили прошлога пута против перманентне комисије. Онаква комисија би много помогла да се дође до стварнога расправљања проблема мањина. У вези с тиме треба напоменути да је положај многих народа с обзиром на то питање двоструког карактера. Другим речима : многи народи су тангирани проблемом мањина на двоструки начин. На једној страни тиме што имају у властитој држави мањине, а по другој што имају своје сународњаке као организоване мањине ван граница својих земаља. Пољаци, Румуни, Немци, Мађари, Данци, Украјинци, скоро сви европски народи су данас у том двоструком, непријатном стању. Баш то ста-

ње је омогућило Народносном Конгресу да пробуди осећање солидарности међу мањинама различитих народа и да их подстрекне на међусобну помоћ према њиховим већинским народима. Тај поступак не базира на тужбама код Друштва Народа, које остају обично без успеха, него утиче на психолошку спремност народа. За илустрацију наводим два примера: У Југославији је био пре кратког времена предан парламенту школски закон који је имао с обзиром на елементарна права мањина сасвим неприхватљиве одредбе. Али, после неколико дана сазнало се да ћe бити дотичне одредбе измењене. Зашто? Пре свега због тога што је председник европскога Народноснога Конгреса и вођа словеначко-хрватске мањине у Италији куражно иступио и одржао чак пред меродавним политичарима и журналистима у Београду предавање и отворено нагласио да мора Југославија узорно решити проблем мањина. И сада се ради на новом нацрту закона. Још један пример. У Пруској је пре неколико недеља била издата нова уредба о школству мањина која значи одличан напредак. Да се је ова уредба остварила ако то кажем не чиним индискреције зато су се заузели у великој мери вође немачких мањина различитих европских држава, јер су они увек немачкој јавности препоручивали да уреди питање мањина у напредноме духу. Ово су примери из скорашњег времена и јасно показују да под утицајем националних мањина, организованих у Народносном Конгресу развитак проблема мањина упркос свих потешкоћа на води ка заоштрењу односа, него баш супротно ка споразуму, ка стварном расправљању.“

Из новог кривичног законика

Љубљански дневни лист „Словенац“ од 1 фебруара т. г. објављује некоје одредбе из нашег новог, јединственог кривичног законика. Међу тим одредбама има и веома занимљивих као ова о смртној казни и побацивању. Одредбе о смртној казни су следеће: смртна казна врши се вешањем и примењује се за убијство краља, престолонаследника и краљевског намесника. Смртна казна одређена је и за онога ко намерно убије другога, али суд има право да измени у томе случају смртну казну у доживотну робију. Исто тако се казни смртном казном убијство из користољубља. С обзиром на вештачки побачај су у новоме кривичном законику следеће одредбе: Трудна жена, која изврши вештачки побачај, казни се робијом до три године. Олакшавајуће околности могу казну смањити, што закон изрично наводи. Ако неудата мајка сама изврши побачај, може јој се казна сасвим опростити. Онај који да трудној жени на њен захтев средство за побачај, казни се строгим затвором. Ако лекар, апотекар и бабица дају таква средства за награду, казне се робијом до пет година. Лeкар и бабица, који већ зачети побачај доврше, а о томе не известе надлежне власти у року од три дана, казне се робијом до једне године. Ако неко да трудној жени против њене воље средство за побачај и по-

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ OPГAН АЛИАНСЕ ЖЕНСКИХ ПОКРЕТА У КРАЉЕВИНИ С. X. С.

Број поштанског чековног рачуна 53.191 Администрација: Кнез Михајлова 46/1

Уредници: АЛОЈЗИЈА ШТЕБИ ДАРИНКА СТОЈАНОВИЋ

Београд, 15 фебруара 1929. БРОЈ 4 ГОДИНА X.

Власник за А. Ж. П. МИЛИЦА ДЕДИЕР

Излази 1 и 15 у .месецу. Годишња претплата 48 дин. За иностранство 60 дин, Примерак 2 динара