Женски покрет

стантске цркве дале су свој благослов, а људи, жене и деца свих класа и свих убеђења журно су слали фонду своје прилоге који су изнели преко четири милиона фунта. После прве потребне концетрације на материалној помоћи, Енглантин Џеб и покрет, који она води и инспирише, дижу се убрзо до широких погледа о дужности народа према деци. Није довољно спасти их од глади: они морају бити ослобођени и страха и могућности да се глад може повратити; ново поколење мора бити здравије, срећније и боље од старога. Још више: национална акција је недовољна. Мора да постоји и интернационална акција, кооперација, пријатељство и међусобна помоћ међу народима ако се то жели постићи. У једном од њених последњих чланака она пише: „Сигурна сам да ће нестати многе препреке миру и међусобном разумевању, које се данас чине несавладљиве, када једном будемо схватили да је свет заједнички дом и да нам је свима дужност да све учинимо да тај дом буде прави дом за све расе лепши, уреднији и срећнији за све“. Енглантин Џеб је била врло јака личност. Говорила је лепо, та даровитост уздизала се понекад до речитости. Сваки који је чуо да говори на Бечком Конгресу за Дечју Заштиту, сећаће се њене адресе коју је тада упутила. Када је председавала седницама одбора, њени кратки говори били су модел те врсте. Исто тако ће остати у успомени њен хумор и смисао за шалу, коју је нарочито волела када се односила на њу саму. Али, оно што је највише потстицало њене сараднике, то је била њена храброст. Када је била убеђена у исправност правца којим је пошла, она је ишла њиме право све даље, и њена визија се ширила све даље, док није видела дечји покрет раширен на сва четири краја света. Њена висока визија инспирисала је за нацрт Женевске Декларације, тога савршеног статута дужности друштва према детету, коју је усвојила Лига Народа 1924 године на V Скупштини. Овом Декларацијом, људи и жене свих народа, признајући да човечанство мора дати детету све што најбоље има, утврђују дужности, не обазирући се на расу, националност и вероисповест. Ова Женевска Декларација, која је најлепши споменик Енглантин Џеб, гласи: 1. Дете мора имати све услове да се морално, материално и духовно развије. 2. Дете које је гладно мора се нахранити; дете које је болесно мора се неговати; дете заостало мора се душевно развити; дете залутало мора се повратити; сирочад и напуштена деца, морају се прихватити и помоћи.

3. Дете мора бити прво поможено у доба недаћа. 4. Дете мора бити оспособљено да доцније може зарађивати за свој живот, и мора бити заштићено од сваке експлоатације. 5. Дете мора бити одгајено тако, да све своје најбоље способности мора ставити у службу својих ближњих.

Поводом једне десетогодишњице. Дошле су нам у доба највеће беде и незапамћених патњи. Непријатељ тек што је напустио нашу земљу, оставивши за собом црне руине једног некада тако веселог краја. Није било стопе земље где рат није оставио свој крвави траг. Није било крова који испод себе није крио жртве најјезовитијих страна наше историје. Са сваког краја допирао је јаук ојађених, изнемоглих, напуштених. Заједно са нашим ослободиоцима пристизале су и јединице хуманих институција, чији је задатак био указивање прве и најпотребније помоћи. Долазећи нам с југа, оне су се задржавале тамо, где им се њихово присуство чинило најнеопходнијим. Тих дана Амерички Црвени Крст играо је једну од највиднијих улога. Његова дела оставила су трајне споменике широм целе наше Краљевине. Као члан те јединствене организације дошла нам је, пре десет година, госпођица Хелен Кинг заједно са госпођицом Видом Метсисон. Оне су се зауставиле у Врањи да се потпуно посвете збрињавању ратне сирочади. Прионуле су послу уносећи неограничено самопрегоревање и херојску истрајност. Почетком 1919 госпођица Метсисон пада у постељу од пегавог тифуса. У једној бедној собици, чији је једини намештај био пољска постеља, један најобичнији бакалски сандук у место стола, једна празна петролеумска канта, која је уједно служила као пећ за огрев и за кување, направиле су оне своје склониште тих првих дана. Под таквим околностима она је срећно преболела ту опасну бољку. Ове вредне жене, које су напустиле свој удобни, раскошни дом, дошле су да помогну непознатој браћи и сестрама, чија их. је тешка судбина дубоко потресла. После кратког времена, а у споразуму са надлежним властима, оне оснивају дом за ратну сирочад. Малишани сирочад из тога краја налазе склоништа у Америчком Васпитном Заводу. У почетку то је сасвим једна. обична зграда. Идуће године њој је придодата још једна, затим још једна... И данас, после десет година, ми на том месту видимо читаву малу колонију. Благодарећи пожртвовању ових двеју радница, велики број тих малишана изведен је на пут. Постали су самостални људи. Ове две племените жене одају се своме послу са пуно љубави. Са материнским интересовањем оне прате сваки корак својих питомаца и по њиховом изласку из Дома не прекидају везе са њима. Дописују се с њима, саветују их, увек готови да им пруже материалну и моралну потпору правог, искреног родитеља. О Божићу труде се да их по могућству све окупе у Дому, на који су их навикле да гледају као на своје рођено огњиште.

Госпођице Кинг и Метсисон својим радом стекле су поверење и љубав и самог грађанства, које је недавно дало пун израз том свом осећају. Обављен је читав низ лепих и дирљивих свечаности, прослављајући десетогодишњицу њиховог племенитог рада. Ове манифестације врањанског грађанства, уз суделовања званичних представника, јасно су говориле од колике је заслуге и вредности био рад ових наших великих пријатељица. Честитајући им од срца постигнути успех ми им упућујемо своју топлу захвалност и срдачне жеље да их што дуже видимо међу нама.

Јелена Димитријевић као феминисткиња*

Кад је госпођа Димитријевић још девојчицом опет једанпут читала једну од својих песама као од других преписану, њена мати је рекла да то није истина, и да је њена кћи сама вилословка. Тојест, да то њена кћи говори језиком вила, да сама пише те песме. Али та наша старинска жена, која је често говорила речима народног певача, сигурно није ни слутила, ипак, колико је истине у оној лепој речи било. Јер онај ко се за слободу бори, тај збиља са вилама говори. Јелена Димитријевић није се ограничила на најуже песничко стварање. Она је била око које је видело, ухо које је чуло, и она је чула и њене уздахе, видела и непросуте сузе оних са којима је живела. После првих песама и неких приповедака и после писама о харемском животу, госпођа Димитријевић се изражава као феминисткиња, а нарочито као поборница за ослобођење муслиманке. Она, додуше, не чини то новинским чланцима, ни на зборовима, нити представкама, како нас наше време сили да чинимо, али је снажно иступила у примамљивом и лепом облику писама и романа у одбрану жениних грађанских и општечовечанских права. Али чинила је то и живом речи по харемима, па и у присуству њихових мужева. Тај њен протест кроз књижевне радове потсећа нас на немачку књижевницу Берту фон Сутнер, која се је тако борила за идеју мира у своме чувеном делу: „Доле оружје!” Приказујући страховите ужасе рата Фон Сутнер је пропагирала мир. Госпођа Димитријевић приказујући живот муслиманке, мисли и осећања како старе, оне што спава „чаробни сан Истока", тако и пробуђене, нове, како ове саме себе зову, истављала је пред нас проблем ослобођења једног знатног дела човечанства, проблем ослобођења не

само од политичког и економског ропства него и од простог затвора са решеткама и без слободе кретања. Њене јунакиње траже најпре право сунца и ваздуха, и читајући и слушајући о борби европских жена, оне тужно уздишу: оне слободне па траже већу слободу а шта тек ми јадне да чинимо! И сама жена, ауторка „Нових“ има прилике да залази дубоко у живот и душу муслиманске жене. Она је готово живела у харемима, спријатељила се са иначе неповерљивом муслиманком, стекла је поверење и поштовање њихових људи, и врло истакнутих, отуда нам она може дати јаснију слику и тачнију него што би то могао и талентован писац. Увидевши и осетивши сву беду и пониженост жене чаршафа и харема, она јауче са њима и буни се овако кроз уста своје Ариф-хануме: „Скочите на ноге, ви младе, нове, прилазите им, (непробуђенима) дрмајте их, вичите из свога младога грла нек се пробуде, нек се расвесте, нек виде да нису ствари јер имају душу; нек дознаду да све што има дужност има и право на право!“ Или: „Не може бити равноправан онај са оним од кога изгледа да га храни". Ове речи да не говори пробуђена муслиманка, могла би говорити свака феминисткиња, Исто тако код Арифе говори она са идеалним мужем, и тим сугестивније делују њене речи: „...жене су криве што су људи неваспитани. Још док је мало ми га пуштамо да ради шта хоће и говоримо: „Ако, мушко је!“ Да поправимо то, као женску децу да васпитавамо и мушку. Али до колико тешко нама! До онолико док се сме с мајком купати у женском хаману. А после: „Хајде, сине, на сокак, нека те сокак васпитава. А кад хоћеш у кућу главом се не шали да уђеш док не питаш: „Да нема некога?“ то јест гостију твоје мајке и сестара. Уместо куће кафана; уместо сестара чочекине и кафанске девојке. Па кад

*) Поздравни говор приликом прославе 35-годишњице књижевног рада.

У сликарском атељеу

„А thing of beauty is a јоу for ever‟ . Keats. У београдским уметничким удружењима: „Лади“, „Облику“, као и ван група има неколико жена сликарица, које својом изграђеном уметничком индивидуалности и истинским талентом постојано доприносе рафинменту и богатству наше уметности, као и оних за које уметничка критика није још могла изрећи свој дефинитивни суд, али које лепотом и свежином боја, инвенцијом, снагом, која се појављује у њиховим радовима дају чврсте основе вери у њихову уметничку будућност. „Лади“ припадају Бета Вукановић, Ана Маринковић, Милица Чађевић, Милица Миливојевић, Барили - Павловић. „Облику" Зора Петровић. Ван група стоје: Беба Петровић, Милица Бешевић, Мара Лукић-Јелисић. Пошла сам у атеље госпође Бете Вукановић. Студен леди вршкове прстију. У оловном зраку тромо висе трамвајске жице, саксије на зиду университетског парка пуне снега. Непропорционалне фигурице над високим улазним вратима у парк једва се виде. Студени, зимски Landschaft, који да-

леко од топле собе губи много од свог привлачног карактера.... Трамвајска стакла сасвим замрзла. Гребем прстом лед, правим мале рупице. Тако је радила Соња Jenny Blicher-Clausenove, кад је хтела, да из сестрине собе види Стида, који јој певао: „Ich musste dich lieben, ich kont’es nicht lassen, Das Schiksal schrieb Runen, die nimmer vergeh’n, Ach, warum wir lieben, warum wir hassen; Erst in der Ewigkeit wird man’s versthen“ Ho овде код нас нема Стида. И господа и даме се брзо промичу. Стида, Соња они су далеко. Залуд рупице на залеђеном трамвајском прозору, очи ништа не виде... Возим се скупа с госпођом Бетом. Она се ceћa свог живота у Паризу за време рата. Тад јој је умро муж, познати сликар Риста Вукановић, чији је гроб и данас увек окићен цвећем. Боловао је осам година. Госпођа га није никад оставила. Тешко је то и болно морало бити време за уметнике Било ми је жао, што сам евоцирала болне успомене. Сишли смо мало иза двора. У улици, бр. 5 на улазу у врт у ком сад спавају ружина стабла, где се Voltaire у кругу великих бронзаних статуа и лети и зими саркастично смеши, вади госпођа кључ и ми улазимо у њезин атеље. Пред великим прозором саксије пуне живог цвећа. Насупрот њему

пианино, Beethovenova плакета, на вратима на дивној свиленој подлози мајсторска копија јапанске уметности: мајмун са златокрилом црвентастом мушицом, а около по зидовима, на ногарима, на ормару неизмерно много слика. Како да им приђем?! Требало би, да најпре затворим очи, да се сконцентришем, па да све схватим и све осетим. Уметнички је атеље исто што и храм. У њему се ствара лепота, извор највеће, вечите човекове радости „А thing of beauty is a јоу for ever“ Ту ce открива тајни уметников живот, онај што оживљује инертну масу, што ствара статуе, које су тако лепе, као да их је створила морска пена; слике, што нас разрешују наших веза са временом и простором, испуњују срце слатком тугом, осећајем, који нас диже, носи далеко, тамо, где вечно влада љубав и доброта. Госпођа се Бета родила у Münchenu, немачкој Atheni. Овид је говорио о себи: „Quidquid tentabam, versus erat“. Госпођа све што је покушала, била је слика.... Сликала је увек, сликала је као мало дете од пет година.... У Београд је довела љубав. Љубав према човеку, која се претворила у љубав према свему, што припада земљи тога човека. Сећам се, како Dr. Rhoda Erdmann

проф. на мед. фак. у Берлину вели, да у браку двојице људи, који се баве истим радом, настаје проблем: „Wo fangt die Arbeit der Frau аn, und wo hőrt die Arbeit des Mannes auf“. па ипак, госпођа ce Бета сасвим самостално развијала и ишла својим правцем потпуно неовисно. Сликар Риста Вукановић био је портретиста, и сликар-хисторичар; госпођа Бета имајући потпуно своју посебну технику слика све осим хисторијских и црквених ствари. У њезином богатом атељеу има и портрета, има paysages-a, она слика и животиње и цвеће и марине. Све, што је видела, све је осетила и приказала ова par excellence импресионистичка, велика уметничка натура. На главној стени виси велика слика двојице Качака. Један стоји, а други наслоњен гледа кроз кланац. Сећам се Прстена из »Књаза Сребреног" Ал. Толстоја. Откуд су, ко cy?l Зар ветар каже одакле је, зар вал каже откуд га вода носи Уметница познаје целу Јужну Србију, позна сва погранична албанска села. Своје је качаке сликала у дивљој гори, што дели Албанију од Србије, где у шест сати нема живе душе, осим качака... Стоји ми пред очима лице њезиног качака. Он је далеко од Ломбросова „рођеног злочинца", ал није ни ефе-

Страна 2

„ЖЕНСКИ ПОКРЕТ“

Број 5