Женски покрет

Састанак Алијансе Женских Покрета

Алијанса Женских Покрета одржала је састанак управног одбора 26 јануара т. г. у Београду. На састанку су били присутни делегати Покрета из Београда, Љубљане, Сарајева, Скопља, Вараждина и Загреба. Председница Штеби Алојзија отворила је састанак овим речима: „Веома ми је пријатно што могу поздравити на овом нашем састанку делегате Женских покрета и надам се да сте донели сви пуно најбоље воље за наш заједнички рад, што је и до сада увек бивало. Од како смо се последњи пут састали децембра 1928 год. у Сарајеву, извршиле су се такве промене у нашим Женским покретима које нису ни мало радосне. Женски покрети у Сплиту, Крагујевцу, Босанском Броду, Белом Манастиру и Битољу престали су радити, а основао се само један нов Покрет, и то у Скопљу. Колико нас жалости престанак рада ових Женских покрета, ипак можемо имати убеђење да су у свим тим крајевима остале жене, које су се скупљале у Покретима, исто онакво чврсте феминисткиње као што су биле раније. Оне ћe чувати феминистичку идеју у тим крајевима и опет ћe радити на њеној основи кад буду за то повољне прилике. На улазу у 1930 годину можемо са великим задовољством констатовати да су два наша Покрета у Београду и Сарајеву ступила у другу деценију свога рада. Свесни смо факта, да су оба Покрета имала у првом десетогодишту много тешких и мучних часова, да су се морали борити на све стране, да је број њихових непријатеља био већи него број оданих и искрених пријатеља али ипак пребродили су Све тешкоће, и успеси које су постизавали и који су остали као трајни бедеми њиховог будућег настојања, данас су им много милији и дражи, јер су постизавани у борби и напрегнућем моралних и интелектуалних снага чланова тих Покрета. Данас је најлепша прилика да захвалимо београдском и сарајевском Покрету за њихову делатност у првој деценији. Нека буду чланице убеђене да смо сви ми дубуко свесни тога, да су њихови напори били учињени за нас све. Искрено жалим, што није баш данас, кад се сећамо прошлих напора међу нама госпођа Др. Маша Живановић, феминисткиња рар vellence, и чврсто се надам да неће бити ни једног будућег састанка, на коме бисмо се морали одрећи њених савета. У прошлој години је присуствовала Алијанса женског покрета преко својих делегата конгресу Инт. алијансе за женско право гласа у Берлину и конференцији Мале женске антанте у Варшави. Извештаје са тих конгреса сте читали у Покрету, а и поједини Покрети су добили извештаје од својих делегата о берлинском конгресу. Због тога није потребно да се задржавам на томе предмету. Напоменула бих само једну ствар: сви смо осетили у Берлину да би

требало да буду наше делегације на интернационалним конгресима што многобројније тако да би у истини могли добити пластичку слику свих интересантних расправа. Користи интернационалних конгреса није потребно нарочито наглашавати, али једну корист ипак вреди истаћи: то је да воља за рад сигурно ојача и феминистичка свест поживи, а обоје нам је преко потребно. Дозволите да се на томе мало дуже задржим. Код нас су прилике, ако их посматрамо са нашег феминистичког гледишта, такве да није ни мало чудновато, ако сада једној, сада другој, опада воља за рад. Ми смо тек на почетку изграђивања нашега покрета и наше феминистичке идеологије. До душе, ми се придржавамо општег феминистичког програма, али нам он ипак не даје све оно, што је специјално нама потребно. Ми још о многим питањима не можемо тако слободно расправљати, као што могу феминисткиње других земаља, али то не сме никад значити да о тим питањима уопште не бисмо смели говорити. Ми можемо и морамо, jep нам је дужност, као феминисткињама са одређеним погледима на социјална, политичка и културна питања, да их популаришемо. Наш грех би био, ако би због тога што немамо још великог бpoja у истини пробуђених жена, прећутали многе проблеме који данас заталасавају свет. Наравно да је та ствар тешка код нас, јер смо ми тако рећи тек код феминистичке азбуке, с обзиром на широке масе жена. Као што је у основној школи први почетак наставе најтежи, а и најважнији, тако исто је за наш феминистички покрет од пресудне важности- питање, како ћемо изградити његову основу. Да ли на тај начин да унесемо у њу само неколико већ прилично популарних ствари, или на тај начин, да обрадимо сва питања, која су посредно и у вези са феминизмом. Моје је мишљење да морамо чинити ово последње, и ако је много теже него жонглирати са већ добро познатим стварима. Ако се придржавамо овог последњег, ми нећемо тако брзо имати препуне наше Покрете. Много лакше је наравно скупљати и водити жене, које су већ саме, својим размишљањем разчистиле многа питања, али веома тешко је прво пробудити жену за феминисткињу, пробудити у њој незадовољство са стањем, у коме се жене налазе и убедити је да се може и мора постићи боље стање, и друго, тој жени приближити све оне тешке проблеме, који данас стоје још нерешени пред културним светом. Проблем брака, проблем женскога рада у вези са материнством, сексуални односи између полова, индивидуално или колективно васпитање деце и т. д, то су све ствари, о којима бисмо морали говорити и приближити их најширим масама жена. Да бисмо то могли, ми морамо прво буђење жена спроводити на најсолиднији и најсисте-

матичнији начин, у томе је по моме мишљењу наш најглавнији задатак. Ми сигурно нећемо видети пуно успеха наших напора у томе правцу, jep такав рад иде споро и наше напоре ликвидираће тек далека будућност. И пошто ми не пролазимо брзином муње од успеха до ухпеха, опада многим нашим феминисткињама воља за рад. Оне никако не могу да схвате да ми тек доносимо материјал за градњу, да радимо један тежачки посао и да апсолутно немамо још тако велики број прекаљених феминисткиња да бисмо могли на широко развити наш рад. Ми идемо још једна. по једна, не корачамо већ у широким и густим редовима, који би у чврстом нападу рушили препреке. И жене које све то добро не промисле, постану по првим покушајима рада малодушне и нас напуштају, разочаране са сарадницама и феминизмом. Нама свима по некад падне воља за рад испод нуле и често мислимо у неким очајним тренутцима да радимо један Сисифов посао, али то сме бити само искушење оног нагона, у човеку, који хоће за што мање напора постићи што више удобности. Кад победимо то искушење и кад се сетимо шта су све прве феминистичке пионирке претрпеле и где су оне данас, ми видимо да не радимо узалудан посао. А на интернационалним скуповима можемо најјаче осетити успехе искрених напора, јер се ту нађу заједно све оне жене, које су биле некад у истом положају као што смо ми сада, али ипак су истрајале и свежим духом и непоколебљивом вером праве нацрте за будућност. Ако бисмо ми изграђивали наш феминизам на тај начин да бисмо му дали што ширу основу, ми бисмо у томе раду постепено стварали и нашу феминистичку идеологију, и кад бисмо дубоко третирали сваки феминистички проблем, видели бисмо у каквој тесној вези су ти проблеми са питањима из других домена социјалног живота. Ако узмемо само питање пацифизма присиљени смо, ако га хоћемо свестрано проучити да се задубимо у економске, социјалне и политичке проблеме како националне тако и интернационалне. Или питање, које је н. пр. сада прилично актуелно, удата жена у позиву. Ако хоћемо у томе еминентно социјалном и економском питању доћи до прилично праведног решења, јер социјална питања је немогуће дефинитивно решити, морамо се интересовати за привредни живот, за питање популације и т. д. Колико год бих још набрајала проблема из феминистичког покрета, констатовали бисмо сасвим поуздано једну ствар: наши захтеви, наше тежње су у најтешњој вези са целокупним животом и зато је потребно да поставимо нашу идеологију на најширу основу, јер је феминизам наша форма- политичког, социјалног и културног делања. На изградњи наше идеологије морамо сарађивати све, ако хоћемо да

добијемо у њој један сигуран пут за наше акције. Да нам на томе послу у истини недостаје раденика, то можемо најбоље осетити из нашег листа, где се тако ретко појављују чланци принципијелне садржине, из којих би могли спознати мишљење наших феминисткиња о свима важним проблемима живота. Ту морамо напрегнути све наше снаге, јер ће доћи време кад ћe нам бити оријентација у важним питањима потребна, а ми нећемо моћи узимати нигде, јер се нисмо на време побринули да скупљамо и обрађујемо. Сматрала сам за потребно да Вам скренем пажњу на ова два питања, јер осећам да нећемо моћи успешно напредовати, ако их се озбиљно не латимо. Убеђена сам да ћете им обратити пажњу, јер нама је судбина доделила тај задатак да саградимо основу једном у истини нашем, чврстом феминизму, који ће бити доцнијим генерацијама најјачи ослонац за њихов рад“. После отварања се прешло на расправе, које су биле на дневноме реду. Прво се расправљало о предлогу Женскога покрета из Загреба, који предлаже да се тражи да у великим варошким општинама буду наименоване за одборнике и жене. Предлог је био примљен и одлучено је да се у томе правцу предузму сви потребни кораци. “Женски Покрет“, једини феминистички лист у нашој земљи је био предмет расправе идуће тачке. Сви делегати су се сложили у томе да треба енергичним прикупљањем претплатника обезбедити излажење листа, који се издржава једино од претплате. Делегати су примили на себе ту дужност свесни тога да је морална обавеза феминисткиња да учине све напоре за лист. Затим је претресан пројекат оснивања једне женске задруге, која би имала за циљ да створи" материјална сретства да се јаче подупру сви циљеви женскога покрета: да могу жене публиковати своје оригиналне радове, добре преводе чувених страних издања, да се ојача једини феминистички лист у нашој земљи, и да се у нужним случајевима материјално могу помоћи чланови ове задруге. Пројекат је у начелу прихваћен једногласно, и сада ћe се приступити детаљном израђивању, што ћe бити достављено свима Покретима на одобрење. Г ђа Милица Влајић дала ја реферат о последњем пројекту наследнога права. Принцип овога последњег пројекта је изједњачење мушких и женских потомака. Само, на жалост, постоји један изузетак за сеоске породице. Реферат је био ванредно добро и јасно израђен и дао подлоге живој дискусији. Донете су две одлуке, у циљу захтева, које ћe Алијанса Женских Покрета ставити меродавним факторима, а то су: 1) Да се загарантује законски нужни део наслеђа преживелом супружнику, и 2) да се тражи потпуно изједначење

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

ОРГАН АЛИЈАНСЕ ЖЕНСКИХ ПОКРЕТА У КРАЉЕВИНИ ЈУГОСЛАВИЈИ

Број поштанског чековног рачуна 53.191 Администрација: Кнез Михајлова 46/1

Уредници: АЛОЈЗИЈА ШТЕБИ ДАРИНКА СТОЈАНОВИћ

Београд, 15 фебруара 1930. БРОЈ 3-4 ГОДИНА XI.

Власник за А. Ж. П. МИЛИЦА ДЕДИЈЕР

Излази 1 и 15 у месецу. Годишња претплата 48 дин. За иностранство 60 дин. Примерак 2 динара