Женски покрет

женских и мушких потомака и на селима. Поред овога рада говорено је о томе, на који би се начин успело да се у нашим званичним комисијама, које се одашиљу у Лигу Народа, наименују и жене, као чланови или експерти за питања, за која имамо добре стручњаке међу нашим женама. У томе циљу је донета одлука да се изради једна листа стручно способних жена, које би се могле увек предложити меродавним факторима, као личности способне за чланове наше делегације. Нашим чланицама је већ познато, из извештаја са конгреса у Берлину, да је Интернационална Феминистичка Алијанса изразила жељу да одржи један свој радни састанак у нашој земљи. Приликом Седнице Алијансе Женских Покрета, прочитано је писмо Интернационалне Алијансе, у коме питају, да ли би се овај cacтaнак могао и остварити. Поред седн ца Управног Одбора Интернационалне Алијансе, овога би пута одржала своје заседање и њена комисија за мир и Лигу Народа. Алијанса је у начелу прихватила овај предлог Интернационалне Алијансе. На крају је утврђен програм рада за ову годину.

Успех онога састанка био је веома добар, како по предметима, који су се на састанку дискутовали тако и по донетим одлукама, за које се увек постизавала велика сагласност. Донета је одлука, да се идући састанак одржи у Вараждину

Милка Погачић

10 фебруара прославила је госпођа Милка Погачић свој 70 рођени дан. Загребачке жене су на достојан и леп начин, који је одговарао интенцијама тако скромне жене као што је госпођа Погачић, дале на тај дан израз своме одушевљењу и својој захвалности за њен рад као списатељке и социјалне раденице. Женски Покрет у Загребу је идућег дана приредио предавање о Милки Погачић, на коме је госпођа Д-р Зденка Марковић говорила о личности и раду слављенице. Најлепше је пак то да су Загрепчанке одлучиле да поново издају неке од њених најбољих новела. Госпођа Погачић добила је у знак признања јавног рада одликовање. Алијанса Женских Покрета искрено жели да госпођа Погачић још многе године проведе у душевној свежини радујући се напретку жена, коме је и она ударала темеље.

МИР МЕЂУ МУШКАРЦЕМ и ЖЕНОМ - ОСНОВА ДРУШТВЕНОГА ПОРЕТКА

(Свршетак) Аутокрација мужа и оца постала је основа новом мушком веку. Он је господарио у кући, а жена му је служила у уверењу да је њен пол ниже вредности. Жена је постала својина, њен главни задатак је био да рађа мужу синове, преко којих се он обнављао. Побеђени матриархални народи дошли су под власт патриархалних победника, који су ослонили своју владавину на очинскоправни аристократски систем; чланови побеђеног народа, чији је род произилазио од матере и који су носили њено име, Постали су плебејци, а од тога доба надаље је плебс она маса, која је опасна и противна мушком господарству. Римљани су основали најчистији облик мушке државе (политички примат), Јевреји најчистију мушку теокрацију (верски примат), Грци андропентричну метафизику (умски примат). Без сумње је да се један део жене потпуно покорио новоме реду, осећајући да је век жене за увек . утонуо. Жена је морала угушити у души много од онога, што је битно само њој, и што је у њој најбоље, и морала је примити облик, који је одредио апсолутизам мушкарца. Један део покоравао се само под притиском силе, а чекао је на прилику да може обновити владу жене. Ова прилика је дошла за време наследника Александра Великог и римских цезара. У то доба мушка власт је постајала лабава; и изненада је добила новог браниоца, који ју је подигао на такву висину, о којој никада није сањала, хришћанство. Хришћанство је унело мисао божјег очинства, остварило је у папи духовно очинство ,у нераздвојивом браку је високо подигло примат оца, а путем аскетизма и чисто мушког свештенства потпуно победило женски принцип. Основала се хришћанска теокрација, која се ослањала строго на форму патријархалне аристокрације. Али када је почео тај ред слабити услед утицаја хуманизма и демократизма, опет је жена почела изнова тражити своје право. Своја грандиозна културно-историска излагања, која су овде репродукована у највећим потезима, завршава Еберц на следећи начин: „Хуманистичка аристокрација је понизила духовно очинство, техничкоекономска буржоазија је порушила Дристократско очински брак и охлокрација (комунизам) потпуно је упропастила већ лабилне везе буржоаског брака, и заменила индивидуално очинство колективним. Без заустављања

идемо ка таквом развитку. Охлократски „брак“, који се може склопити пред цивилним властима у Русији за једну рубљу, и који се може после неколико часова, или дана, за 30 копејки на жељу једнога између супруга опет раскинути, представља један прелаз. Неспособност мушкарца за љубав, која је добила у овом охлократском браку свој цинички израз, доказује још један други пораз мушкога пола: мушкарац не признаје тиме само то, да је у њему пропала моћ за формирање друштва, већ и способност за оснивање породице. Мушкарац је изгубио способност и вољу да једну жену стално љубављу привеже за себе. Његов однос према женском полу постао је све више и више животињски у колико друштво више оскудева у душевном животу. Граф Кајзерлинг назвао је једном приликом наше доба нееротично; Ерос је дошао у истини под точкове доба у коме господари машина. Витешко доба са обожавањем жене је исто гако немогуће, као што је немогуће демократско и охлократско доба са тим обожавањем. Мушко друштво, коме је привреда изнад љубави, мора прегазити достојанство и вредност жене. Женски покрет је само одговор живота на еротичку пропаст мушкога пола. Мушкарац је неспособан да би са душевном снагом љубави одржао своје полно првенство, које је у опасности. Стога он покушава да га сачува у новој форми насиља. Мушкарац се труди да жену поведе за собом, да би се она отуђила од своје природе, да се искорени из своје душе, како би он могао лакше њоме владати. Демократизам је стога рационализовао жену за чисто мушко мишљење и повукао ју је у чисто практични привредни живот. Комунистичка охлокрација, ова најбруталнија форма мушкога насиља, које изводи мушко друштво над женом, понизила је жену до безличног привредног роба, и труди се да је хетерезира за полни егоизам масе. Можемо мирно очекивати да ће се ти покушаји свршити другојаче, но што се надају мушкарци: т. ј. када жена буде увидела шта је у ствари, подићи ће се на отпор да брани животне вредности против интереса продукције. Сигурно је да примат мушкарца пада у затон, и да се диже женски пол. Не постоје знакови, који би наговештавали да се тај развитак може зауставити. То значи да се противништво и напетост између оба пола мора још заоштрити и

продубити. Ното прелазно доба мржње и борбе међу оба пола угрожава човечанство, а историске аналогије кажу, да победа женскога пола није искључена. Правично је да победи онај пол, који је способан да обнови метафизички смисао љубави и да му врати његову вредност. Мушкарац садањег доба је потпуно изгубио смисао за тајну полног поларитета. Изгубио је смисао за органско јединство живота оба пола и поцепао то јединство двојице у две јединице, које полно искоришћавају једна другу. Мушкарац данашњега доба мисли и oceћa у индивидуалистичкој јединици у место у двојности. „Нови спас доћи ћe само из нове љубави“ рекао је некада Жорж. Узалуд је наша нада за споразум међу народима у доба, када постоји неспоразум међу половима. Социјални мир је илузија у времену, када су оба пола раздвојена а о друштвеном реду не може бити ни говора, док постоји неред међу половима. Љубљана.

И. К.

Сарајевска општина и удате чиновнице

Сарајевска општина намерава да унесе у службену прагматику за своје чиновништво једну одредбу, која је скроз и скроз неправедна и несоцијална. Она наиме xoћe у будуће отпустити из службе сваку женску чиновницу, која се уда. По часописним вестима мотивише овај свој корак општина тиме што удата жена не испуњава своје дужности тако савесно као што их испуњава неудата. Ако је овај разлог у истини меродаван за постукак општине, мишљења смо да не би баш требало посезати за тако драконским мерама, јер ваљда има општина у својој прагматици и одредбе дисциплинске природе за чиновништво, које није савесно на дужности. Нека се послужи тим одредбама против сваке жене, која после удаје занемара свој посао. Без обзира на данашње економске прилике, које силе удату жену да због издржавања породице иде за зарадом, треба ово питање посматрати са једног принципијелног гледишта, то је са гледишта права свакога човека да ради и да удеси свој живот како он хоће. Ово право сачињава битан део човекове слободе а да би баш жена била она, која се мора одрећи своје слободе? Сарајевска општина наводи као други разлог и тај да жена чиновница нема оног ауторитета ни према потчињенима ни према странкама као што га има мушкарац. Ако овај разлог није само једна проста мистификација јавности, он је у најмању руку детињаст. Ко би се много да у средини као што је Сарајево не би још увек превладао турски менталитет у погледу на жену? И из тог менталитета је сигурно поникао и овај предлог против удатих жена. Било би веома корисно кад би сарајевска општина изнела конкретне случајеве са доказима да жена није знала чувати ауторитет. И тек после би могли сасвим јасно казати до кога је кривица. Овај поступак сарајевске општине наишао је наравно код свих жена на најјачи отпор и желимо да би био отпор тако плодоносан да присили општину да повуче свој несавремени предлог.

Десетогодишњица женскога друштва у Марибору

31 јануара прославило је на веома Скроман начин Женско друштво у Марибору десетогодишњицу свога рада. Главни задатак овога друштва је брига за омладину и њено здравље. Томе задатку посвећене су биле најлепше и најуспелије акције друштва. Али и поред тога је друштво радило и на просвећивању и на привредном ојачању жене.

Док Марибор још није имао Народног универзитета, друштво је вршило задатке такве институције и у току од две године одржало је 26 предавања и два курса за васпитање деце. За унапређење жена у шивењу приредило је друштво 17 курсева, више курсева само за слушкиње и три течаје за чипкарство у Орможу, и тиме је у томе месту и његовој околини припомогло да се развила кућна индустрија чипкарства, која је до сада донела око пoлa милиона прихода. За нарочиту похвалу при томе је факт да се употребљавају код ручних радова само национални мотиви. Године 1922 почело је друштво акцију за градњу дечје болнице и скупило до сада Дин. 263.000—. Од намере градње дечје болнице је пак друштво одустало, јер сматра да је то пре свега ствар државе и локаних фактора. Због тога је променило свој првобитни нацрт и употребило новац да купи једно веће имање на Похорју, где ћe стално издржавати дечје колоније за слабуњаву децу. Beћ прошлога лета је било друштво у стању да смести тамо прву феријалну колонију, која је дала ванредне успехе. Али друштво намерава са овом акцијом да постиже још један циљ: оно xoћe економију тако узорно да уреди да ће служити као пример околини. До оснивања ове колоније је друштво стално сваке године слало децу на море, сада ћe имати у својој најближој близини једно идеално опоравилиште за децу. Чланице друштва су неуморно на послу да што боље и са што мање трошкова опреме дом на Похорју. У вези са овом акцијом за здравствено подизање деце треба напоменути да је друштво сваке године чинило за децу или самостално или са другим друштвима што је највише могло да заштити мариборску децу. Кроз свих десет година је на челу друштва госпођа Марија Маистер, а њене вредне сараднице госпође Иванка Липолдова, Аница Ашичева и Мајценова биле су у свакој акцији друштва са пуно самопрегоревања на послу. У друштву никад није дошло до сукоба, него су чланице друштва имале увек у виду само општу добробит, зато жању сада тако лепе успехе. Друштво је од свога почетка члан Југосл. Народног Женског Савеза. Од свег срца желимо да би Женско друштво у Марибору још дуго и исто тако успешно као што је до сада, радило за свој велики и лепи задатак, који служи на част чланицама у Марибору.

Двадесетпетогодишњи рад Дома ученица

Идеја о оснивању једног хуманог интерната за женску средњошколску омладину, која је долазила из унутрашњости Србије у Београд на школовање, поникла је у кругу наставница бивше Више Женске Школе. Из породица већином сиромашнијих ова су деца била принуђена да станују по врло нехигијенским зградама изложена разноврсним непријатностима од стране укућана, који нису били нимало погодни као друштво за ове младе девојчице, ни по своме васпитању, ни по карактеру, нити по средини у којој су се кретали. Што су наставнице најбоље познавале потребе својих ученица то је природно, али оно што треба овде нарочито нагласити, то је племениту побуду ових бедно плаћених просветних раденица, које су готово све без изузетка живеле једино од својих малених плата, а прегле беху да оснују први женски интернат са хуманим циљем, не помишљајући да се њиме оне саме, посветивши му своју умну снагу и своје време, материјално користе. Хуманост се састојала у томе, што се сав приход од уплате пансионаткиња имао употребити на потребе и развитак завода, као и на бесплатно издржавање сиромашних одличих ученица (у почетку 10% од

Страна 2

„ЖЕНСКИ ПОКРЕТ"

3—4