Женски покрет

Материнство и женско питање *)

Одломак из предавања одржаног 11 маја т. г. о „Материнском дану“, на Радиу.

Судбина свакога проблема је да га такозвано јавно мишљење обично познаје само са његових мање важних страна. Ради тога се тако често дешава да озбиљна питања привлаче и одбијају због детаља, а не због најдубљег смисла који имају у вези са целокупним животом. Такве судбине је и женско питање. Истина је да првим покретачима тога питања није сасвим јасно лебдело пред очима зашто треба да се промени положај жене, шта не ваља у односима полова и где треба да се најјаче промени стање које је бар на изглед ваљало вековима. То нејасно познавање суштине проблема проузроковало је многа лутања, погрешне закључке, од којих је онај о једнакости жене и мушкарца нанео највише пометње, а погрешни закључци одвели су покрет на погрешне путеве. Али, све то можемо бележити на рачун „дечјих болести”, које мора преболети сваки покрет док не постигне јасно сазнање и путева и циља. Женско питање, кога за сада пред јавношћу заступа женски покрет у најширем смислу речи, данас је очишћено од свих заблуда, лутања, јер има јасну, рељефно формирану, средишњу тачку материнство. Кад поставимо материнство за централну тачку женскога питања, треба одмак да придамо и то: 1. да феминистички покрет придаје материнству такву важност као што му је придају многи савремени научници. који тврде и доказују да зависи будућност културног развитка човечанства од тога, како ће оно решити женско. питање у његовом најдубљем смислу, то јест како ће решити проблеме који су у вези са материнством. А 2. да он тежи томе да пробуди у свакој жени свест да је она пуновредан човек и да мора своју личност изградити тако да добије утицај специфично њој својствени матерински oceћaj у свакоме послу, који она ради као привредна снага или на ма коме послу за културно подизање свога народа. То дакле значи да се појам материнства не односи само на физичко : материнство, него и на оне манифестације материнства, које често није могуће ни мерити ни ухватити у тврде речи. Жена као мајка има једну веома важну социалну функцију, јер „рођење свакога детета је један социалан акт” каже Елис. Ово је таква истина у коју не може нико сумњати, јер сумњати у њу значило би негирати човечанство и његову будућност. На степену, на коме су данас цивилизација и култура, привреда и наука, и циљеви, којима теже све ове гране човекове духовне и душевне еманације траже неминовно подмладак, који је телесно и душевно савршено

здрав. Добар основ за развитак тела и душе може и мора дати у највећој мери детету мајка, али зато је потребно да јој створимо такве услове живота да може рађати децу са таквом основом и одгајати их на такав начин да не поквари добру основу. Данас је то великој већини жена немогуће. Разлога за то има много. На првом месту треба ту нагласити незнање не само жена него и мушкараца о важности расне хигиене. Затим долази оптерећење жене, која је веома често заједно мајка и домаћица и раденица у позиву. Та оптерећеност жене, која је нарочити знак нашега доба, и један проблем који баш после рата највише интересује -социологе и хигиеничаре, јер је доказано да има много грана привреднога рада који веома рђаво утичу на генеративне способности жене. Пошто нема изгледа да ће жене напустити позиве ван куће, може постати баш тај склоп домаћица, мајка, раденица у позиву судбоносан за друштво, ако га оно неће правилно решити. Да га може правилно решити, бар у толико у колико може бити свака човечја радња правилна, за то се бори женски покрет. У најтешњој вези са проблемом материнства је питање брака и породичног живота. После рата, у целоме културноме свету опажа се једна немила чињеница, то је пропадање породичног живота. То пропадање се нарочито показује у томе, што се све мање и мање деце рађа. Има још један веома важан разлог али са којим се премало рачуна што опада рађање и што многе жене намерно беже од материнства, и као што тврде многи научници то баш онај део жена који је по својој конституцији и карактеру најспособнији за материнство. Тај разлог је у томе што је модерна жена свесна, колику одговорност налаже материнство, и како друштво у малој мери пружа услове, да би она могла узети иа себе толику одговорност. Противници женскога покрета намерно или ненамерно прелазе преко свих ових тешких чињеница, које данас отежавају жени њен природни позив мајке и не дају јој да одговори потпуно својим дужностима као домаћица. Преко свега тога они прелазе са категоричким захтевом: жени је место у кући. Али, они не помисле да кућа, у којој треба жена данас да ради није више ни налик оној, као што је била кад се је лагано путовало поштанским колима. Данас у доба аутомобила и аероплана, телефона и радиа, ствар је мало друкчија, и тежа, тежа ради тога што и најконсервативдија жена хоће да се користи и ужива у модерним тековинама и технике и цивилизације, и што су економске прилике натерале жену на рад ван куће. Домаћинство пак остало је на истом степену као што је било некад

један гломазан апарат, где се троши много напора за један мали ефекат. Велика већина жена само још глуми позив домаћице, јер је тежиште њених снага концентрисано око зараде. Напрегнућем свих снага жена обавља посао домаћице, мајке и професионалне раденице али сигурно је да ова њена жртва неће остати без слабих последица за њу, њену децу и породични живот. Место да би жени олакшали вршење овога склопа позива, највише се говори о томе, као о једном спасоносном решењу компликованог проблема, да се елиминира жена из привреднога живота. Таквом решењу одупрле би се данас жене, јер оне не виде оправданог разлога да би напуштале позиве ван куће за љубав једне опште неспособности за таквом организацијом живота у кући и ван ње, која би јој олакшала терете. Без обзира на економску нужду, жене воле позиве, јер им они доносе задовољење многих тежњи, које је у њој пробудио модерни живот и њена дубока жеља за економску и социалну самосталност. „За трошење речи би сматрао да пишем још у данашње доба о потреби привреднога рада жене. Он постоји у тако великом опсегу да имамо пре свега дужност колико нам је највише могуће да ослободимо рад жене ван куће свих опасности од којих је највећа у томе Да се он не слаже са материнством и одгојем деце. Тек када будемо овај нужни захтев данашњег времена решили, можемо приступити томе да опет повратимо жену у кућу. Али, ту кућу треба тек да саградимо, а саградити је мора мушкарац” тако каже Др. Хофштетер, доцент бечког медицинског факултета у своме опширном делу „Жена која ради”. Привредни живот највише ствара такве околности због којих данас жена нарочито у погледу захтева расне хигиене не може бити извор здравог нараштаја. Привредни рад жене као једна апсолутна економска нужда и један постулат жене у садашњости огромно је порастао у свима земљама за последњих двадесетпет година. Тај пораст се цени од прилике на 10%. У Француској, која има највећи број жена у позивима, данас је запослено више од половине целокупног женског становништва; њој следи Финска, која има мало мање од половине свих жена у привредноме животу; затим долази Немачка са 43%, па Швајцарска, Енглеска, Италија и т. д. Најмањи број запослених жена има Шпанија. што познаваоци разлажу тиме што становништво те земље ставља веома мале захтеве за живот. Видимо, дакле, да један огроман део жена узима учешћа у привреди. Кад би се поступало по овоме примитивном рецепту да треба издвојити све жене из привреднога живота, јер то није за њих примеран посао, можемо. да бар приближно замислимо хаос, који би настао у целоме свету, ако би на једном нестало толико снага из привреднога рада. Многи мисле да

би се на тај начин могло решити и питање огромнога броја незапослених, који иде данас у милионе, и питање више зараде мушкараца. На рачун жене није могуће решити ова питања, јер зло није настало због рада жене, него из сасвим других разлога. Ако сматрамо да је материнство једна социална функција, ми морамо неминовно тражити да се та функција обави на такав начин да друштво има што већу корист од тога. Друштво не би смело допустити да свака жена постане мајка, јер нема свака жена све физичке и психичке услове зато, као што нема ни сваки мушкарац све услове за функције оца. Реформе у томе правцу траже данас хигиеничари и траже их са пуно права, јер треба у првоме реду да гледамо на квалитет расе. То нарочито још после рата, јер је познат факт да је рат покосио оно што је било најбоље, најотпорније у свакоме народу. Али, принципи расне хигиене остаће мртва слова, ако се у великој мери опет не придобије жена да с ерадосно прихвати свога задатка као мајка. Жене, које мисле, данас најчешће страхују од материнства, јер виде како мало пажње поклања друштво њиховој материнској функцији. Истина је да има данас и таквих жена које намерно избегавају материнство због својих егоистичких захтева, јер сматрају дете за терет, али њихов број није тако велики као што је велики број жена, које би свесно хтеле постати мајке, а боје се баш због тога што, су свесне одговорности на нови живот. Те жене су право, здраво семе будућих генерација и њима треба да створи друштво све услове, које тражи једна широкопотезна заштита материнства. Новац, утрошен за то је најбоље уложен капитал свакога народа, јер му је гаранција за његов напредак. Из историје човечанства знамо да су постојале периоде, у којима је био положај жене и мајке сасвим друкчији, бољи него што је данас. Без обзира на доба матриархата имамо из великих светских држава старога века доказе да о потчињености жена у извесна доба, то је кад нису биле ратничке периоде, није било ни говора. У старом Вавилону су имале жене иста права као што су их имали њихови супрузи и браћа. Код Египћана је био положај жене при крају »њихове сјајне владавине најбољи. Жена није сматрана као својина, двојни сексуални морал није постојао, појам ванбрачног детета није био познат, чак ни за ропкиње. Француски писац Амелино каже: „Слава египћанског морала је што је први признао достојанство жене.” У животу старих Римљана је био један век, у коме су китили кућу трудне жене цвећем, и у Атини је била кућа трудне жене неповредљиво заточиште чак за злочинца. Сликарство ренесансног доба нам показује да је у то доба било материнство високо поштовано и идеал женске лепоте је била трудна жена.

Ништа у свету није тако важно и у својим последицама тако заачајно, коа што је питање женско, управо материнство. Стеван Радосављевић Бдин. Будући грађани биће онакви, каква су нам данас деца, а деца ће нам бити онаква, какве cу нам матере. Густав Ле Бон.

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

ОРГАН АЛИЈАНСЕ ЖЕНСКИХ ПОКРЕТА У КРАЉЕВИНИ ЈУГОСЛАВИЈИ

Број поштанског чековног рачуна 53.191 Администрација: Кнез Михајлова 46/1

Уредници: АЛОЈЗИЈА ШТЕБИ ДАРИНКА СТОЈАНОВИЋ

Београд, 15 маја 1930. БРОЈ 9 и 10 — ГОДИНА XI.

Власник за А. Ж. П. МИЛИЦА ДЕДИЈЕР

Излази 1 и 15 у месецу. Годишња претплата 48 дин. За иностранство 60 дин, Примерак 2 динара