Женски покрет

гребу, која су се после ујединила у једну организацију и поделила се на секције. Конгрес су поздравили: у име Југословенског Женског Савеза његова претседница, госпођа Петковићка, у име Црвеног Крста господин Др- М. Леко, много делегата из различитих места. Сестра Тончка Шифрер, секретар, прочитала је извештај друштвеног рада, ср. Ида Бенчан извештај благајне. На изборима су биле изабране: председница ср. Никица Боволини, потпретседница ср. Лујиза Вагнер - Јановић, секретар ср. Милена Јањић, благајник ср. Ида Бенчан, књижничар ср. Тончка Шифрер. Надзорни одбор: сестре Беренковић, Бошкин и Гершић. Идућег дана је поздравио конгрес г. професор ЈовановићБатут, који је нарочито подвукао у своме говору да не можемо замислити добар рад у болницама и соцајални рад међу народом без сестара. Реферат о раду сестара у дому народног здравља послала је ср. Катарина Јежић са предлозима за асанацију досадашњег рада. Главне мисли њеног реферата су биле: у свакоме дому народног здравља постоји више оделења као дечји диспанзер за болесну и здраву децу, саветодавница за трудне мајке и породиље, школска -поликлиника са саветодавницом за позиве, амбуланта за венеричне болести, антитуберкулозни диспанзер, антирабична станица, бактериолошка станица и т. д. У онаквом дому је сеcтpa асистенткиња лекару, а мора давати поуке мајкама и обављати посете по кућама. Обично је преоптерећена радом у амбуланти и канцеларијским послом, и за остали јој посао поучавање мајки и посете остаје премало времена. У томе је и узрок да данас још не видимо бог зна какве велике успехе рада сестара. Треба следеће реформе: више сестара у односу према броју становништва; сестре морају бити добро и правилно упослене обзиром на технику и метод рада и морају радити под истински стручним водством. Ово су главни услови за успешан рад. Сестра Беренковићева је реферисала о раду сестре у болници. У болници је сестра асистенткиња и помоћница лекару, али ипак лечење зависи тако много од правилне неге, да морамо признати негу болесника као нарочиту грану науке, коју треба студирати. Постоје неке болести, које су свакако медицинском лечењу неприступачне и ове болести могу се лечити и побољшати једино добром негом. Сестра која врши посао неге мора бити стручно спремна за свој позив, а поред тога морају је водити и етички мотиви. Сестра Гершићева реферисала је о раду у болницама нарочито обзиром на негу болесника са заразним болестима.

Госпођа Хелихова, директорка Школе за сестре у Београду, имала је реферат о школској спреми сестара. До сада су биле у нашој земљи ове школе различито организоване: прво су трајале једну годину, после две, а сада су све јединствене и настава траје три године. После сваког реферата је била веома жива дискусија, која је показала, да су сестре зреле, да озбиљно размишљају о своме положају и да искрено траже путеве за побољшање. Трећег дана је била приређена изложба и демонстрације рада сестара на посетама и у болници. Тиме је био први конгрес сестара завршен. Број дипломираних сестара је код нас у истини још недовољан. Оне су постављене по различитих институцијама кроз целу земљу где припремају све за широко заснован рад, који доприноси ка препорођају нашег народа и подижу га на највиши степен здравствене културе. Први учитељи и оснивачи сестарске институције су лекари. Сестре хоће свесно и савесно с њима да сарађују, оне хоће да израђују себе и тиме допуне тако важне задатке женскога рада и живота. Трбовље

Сестра Ангела Бошкин

градског биолога Немилова, који физичко материнство са свим својим антецеденцијама називље биолошком трагедијом жене, а порођај физиолошком катастрофом" читава би расправа изгубила карактер озбиљности и не би се иа њу ни освртала, да нисам уверена о озбиљним намерама ауторке и да ће се она помоћу свог здравог разума брзо еманциповати од пре поменутих тврдњи пристајући на свим линијама уз принцип „еквивалинтне разновроности људи у генеративним, а једнакости у опште човечанским питањима“. Последица оваквог схватања решиће и кризу сексуалне етике (којој су поред заиста „сексуално развратан мушкарац и интелектуално закржљала жена“) „интелектуализацијом сексуалности“ или јасније по Elen Кеу-овој кад сазна жена да има чула, а мушкарац еротичну душу он ће код ње тражити мисли, а она код њега осећаје. Ове речи нипошто не претпостављају изједначење, него усавршавање женског и мушког начина мишљења, женског и мушког начина осећања. У једном и другом делу књиге приказаним конфликтима није раз-

лог неједнакост него душевна неразвијеност и мушкарца и жене. Једино паралелним усавршавањем једног и другог (а сваког на свој начин) решиће се проблем данас неправедне судбине жене и криза сексуалне етике. При крају морам споменути, да је према речи „жена“ непотребно служити се речи „човек“ пошто имамо „мушкарац”. „Човек“ и „људи" биолошка су ознака за »gesus humanum«. „Човек и људи” употребљавају се додуше само за мушкарца у неким крајевима, али диференцијација појмова усавршава и језик и зато се тим бољим језиком морамо баш ми феминискиње служити. Осим тога целој књизи треба савесна редакција стила и језика, јер њихове мањкавости чине је тешком и неугодном за читање. Ипак, поред свих недостатака морамо књигу Хлапец—Ђорђевић са весељем поздравити и зажелити јој, да у интересу општег добра, наиђе на што више читалаца. Сарајево.

Др. Маша Живановић.

Марија Монтесори

31 августа т. г. напунила је Марија Монтесори 60 годину живота. Ова енергична, блага жена, мајка у пуном смислу речи заједно и прва жена доктор медицине у Италији је између онога броја људи који су прогласили право детета, његово право да се са њиме поступа као што се поступа са одраслим. Али, она није своје тражење обавила у неку слатку сентименталну форму каквом се обично говори о деци, него је са ванредном бистрином и умношћу израдила нарочити биопсихолошки метод за самоваспитање детета. За ову методу израдила је и нарочита средства. Написала је више књига у којима је образложила свој начин васпитања. Од тих књига је најпознатије дело „Васпитање путем рада у раноме детињству”, које је преведено скоро на све европске језике. На основу свога метода је почела практично радити г. 1907 у Риму. Архитекта Таламо био је њен сарадник, који се потпуно уживео у њен рад. Године 1906 он је саградио у Риму здраве хигијенске станове за радништво у којима су била и нарочита оделења за децу, чије мајке су преко дана одсутне због посла ван куће. Бригу око те деце поверио је он Марији Монтесори. У то време она је била већ призната као лекар и као педагог. Као лекар и педагог она се нарочито бавила васпитањем и наставом за сла-

боумну децу. Године 1898 она је држала у Турину на конгресу лекара и учитеља предавање о моралном васпитању и изрекла мисао: да се може слабоумној деци много боље помоћи педагошким средствима него медицинским. Ова њена тврдња је изазвала тада општу пажњу. Брзо после овог конгреса позвао је тадањи министар просвете Монтесоријеву да предаје учитељству у Риму о васпитању слабоумне деце. Из ових предавања развила се постепено „Државна ортофреничка школа”. Иза тога је отишла Монтесоријева за неко време у Париз и Лондон да се боље упозна са педагогијом. Кад се опет вратила у Рим, она је ту своје знање практично искористила и учила слабоумну децу. На једном испиту ове деце је приметила да њени слабоумни ђаци исто толико добро одговарају на основу њеног начина учења као што одговарају нормална деца. Ово сазнање је Монтесоријеву дубоко потресло, јер је видела колико се греши над децом услед непримерног метода у школској настави. Овога момента открио се њој прави циљ њеног живота и пуна одушевљења пошла је на нови посао. Прво је видела да треба да усаврши још сама себе и постала опет ђак: године 1900 почела је студирати филозофију и експерименталну психологију. До године 1906 је затим тачно израдила свој нови метод и 6 јануара 1907 је у „Кући деце" почела својим благословеним радом. Успеси нису изостали и ускоро се прочуло по целоме свету о њеном раду. И школе и домови, уређени по њеним принципима, никли су на свима континентима. Данас се широм културног света васпитава велики број деце по њеној методи, широм културног света су деца срећна, и ако тако рано почиње настава која изгледа као пријатна игра. Монтесоријева је прилагодила своју наставу оној особини деце, која је код њих веома јако развијена и која се очитује у томе да деца воле ша раде оно, што раде старији. Зато видимо у њеним домовима и школама да деца сама чисте и спремају собе, ките их цвећем, спремају своје мале сточиће за ручак, сервирају; даље развија сва чула у игри, т. ј. учењу на геометричним фигурама, деца науче читање без муке, дисциплинују се (н. пр. нарочита тишина када говори учитељица веома тихо); радост у тај мали истински живот доноси нега цвећа и гајење малих животиња: деца цртају, граде све око њих је реални живот. Циљ, коме тежи Монтесоријева јесте овај: дете мора постати грађанин реалнога живота, а не сањалица. Макдоналд о задацима жена

Председница Интернационалнога Женског Савеза, Леди Абирдин, је приликом поморске конференције за разоружање у Лондону послала енглеском министру претседнику, Макдоналду, писмо на које је он послао следећи одговор: „...Наравно да мене веома много интересује Ваш рад за мир, и питам се да ли је женама у истини све потпуно јасно, шта треба на томе пољу још урадити пре но што постигнемо циљ који желимо постићи. Народи нису из искуства рата ништа научили. Меналитет се није много изменио, и предрасуде и дела, услед којих је био последњи рат неизбежан, владају још данас нашим духом и нашим мислима. Ако би у истини постојао неки јак покрет интернационалног мишљења за мир (јасно убеђење једног или два народа није довољно), имала би лондонска конференција и ако је учинила много доброг још веће успехе. Ни један народ неће ићи напред, ако то не допуштају други народи. Циљ лондонске конференције није био да донесе неко помирљиво задовољство, него да донесе нове тежње, нове напоре за разоружање и мир. Жене не смеју престати са радом

за мир, и пре свега морају тежити томе да њихове жеље добију утицај на интернационалну политику. Све владе морају разумети да треба узимати жељу за постепено разоружање као озбиљну, и потребно је да се убеди јавно мишљење да свака несаграђена лађа у много већој мери доприноси националној сигурности, него што је један војнички савез, а да сваки новосаграђени ратни брод значи нову етапу за нови рат.

Женама Југославије

На I. конгресу жена наше Краљевине, који је био одржан у Београду 1919 год., предложена је и једногласно усвојена следећа резолуција: „Да се предузме најенергичнија борба противу алкохола, да се деци улива страх од истог и да се те идеје спроведу кроз школу, а нарочито кроз материнске читанке на којима се ради. Унети у програм Савеза: Бо рбу противу алкохола и установити антиалкохолну секцију”. А усвојене резолуције хигијенске секције противу алкохолизма гласе: „Учеснице-жене на I. конгресу увиђајући страшан физички и морални утицај алкохола на друштво решиле су: 1. да се пијење алкохолних пића сматра као недостојно културног човека и да, стога, ради на сузбијању истога, нарочито да га матере не дају деци; 2. да се у школама уведе антиалкохолна настава и деца васпитају у духу трезвености; 3. да. се тражи за жене слободно располагање имовином и зарадом као заштита од пијаног мужа; 4. да човек пијанац не може бити ни исправан грађанин. ни добар члан друштва, а најмање му се може поверити тако деликатна дужност, као што је дужност старешине породице. У том би се случају располагање имовином породице и морално старање о истој предало жени: 5. да се у самом Савезу створи антиалкохолна секција, која би радила на том питању и била у вези са друштвима што се тим питањем баве". Иницијативу жена овако једногласно усвојене резолуције било је онда узело друштво Трезвености у Београду, које је приступило Међународној организацији Гут-Темплерског Реда. Исти је Ред признао сва права жени с тим да и она суделује активно у решавању свих културних и социјалних проблема. Јер, жена као супруга. мати, сестра или кћи најпозванија је да разумним и енергичним радом ослободи прво себе од свих негативних и разорних утицаја и васпитањем у духу трезвености спреми боље и здравије нараштаје. Познато је већ да смртни грех и злочин чине они родитељи, који пију редовно алкохолна пића ма и мање количине, и који уз то и пуше, јер рађањем деце, под утицајем пића. стварају болешљиву или посве нервозну децу. А још већи злочинчине они родитељи који дају деци алкохолна пића што је и наше лекарско друштво јавно осудило. Деца пијача постају сама временом пијанице и са низом телесних и душевних недостатака: слаб карактер, лажљивци, злочинци, проститутке и у свему неуравнотежени. А жена, ако на све ово гледа мирним оком. и сама је саучесник и кривац; а казна је неминовна и најтежа када је, проклетством, изрекну сама њена, паћеничка деца. Смемо ли ми, жене, допустити да се ово алкохолно зло и даље шири? Жена треба да је трезвена ако жели пуно своје ослобођење, трајну срећу својој деци и мир у кући. Жена не сме равнодушно гледати да се пуне казамати злочинцима и злочинкама, проституткама, а душевне болнице душевно и физички оболелима.

Број 17—18

„ЖЕНСКИ ПОКРЕТ 1

Страна 3