Женски покрет

11 новембар

11 новембар 1918 шта значи? Да ли крај једне велике Несреће, или почетак још веће него што је била она која се привидно завршила тога дана? Човечанство је у деценијама пре великог рата постигло многе слободе како за појединца тако и за групе, беда још није захватила тако огроман број особа као што је то случај данас, угрожавање ратом више је изгледало на неозбиљну причу него «а збиљу, техника је напредовала муњевитом брзином, интернационалне везе су се јачале уопште цео живот, осим званичног политичког живота, давао је наде да је пред човечанством један миран, нормалан пут живота. Поједини сукоби између народа нису се сматрали ни из далека као увод у будућу велику трагедију. Намрштена лица одговорних државника великих сила кадгод су се више сматрала за потребан атрибут политичког заната, него за озбиљан мементо народима. Да грозничаво наоружање (наравно због „сигурности”, а никако због тога да би се једног дана испробали ови модерни инструменти за смртоносне операције над народима) не би пробудило сумње, вешто су били убацивани сиренски гласови о „светском миру" инсцениране две такозване мировне конференције у Хагу (1899 и 1907). Уз учешће скоро свих држава а без учешћа народа расправљало се на њима баш о методама рата, а светски мир су сматрали за непостижан циљ. Широке масе задовољавале су се речима, а дела, такозвану политику, су мирно пуштале „одговорним државницима”, који су били сви уверени да међународни живот мора бити утакмица, а не споразумни рад. У аугусту 1914 прснуо је наоружани мир, отворила су се сва врата добро наоружане сигурности и крвава игра је почела. Милиони младих снажних људи је морало у борбу измислиле су се лепе речи о правди и слободи за империалистичке тежње великих сила, које су имале намеру да у томе метежу узгред прогутају мале државе или да их још више заробе под своје туторство.. Ватрено оружје радило је добро, али разбеснели делириј одговорних за рат нашао је да смрт жање споро. Човечанство још није видело најгрознијих сцена, требало је пронаћи нешто ново, што би пакао још погоршало. И већ у великој битци код Иперна (22 априла 25 маја 1915) појавило се ново страшно средство: Немци су упо-

требили први пут отровне гасове против „непријатеља", који су били, у томе случају, Алжирци и Канађани. Каква ли је то постојала мржња између једнога немачког сељака и црнца из Алжира, који сигурно нису знали један за другог да постоји, да су се морали на овај грозан начин убијати? Ко је мислио на то? Ко је смео да мисли? Стотине година су нас васпитавали у вери у различите ауторитете, убијали систематски самосталност мишљења и акције зато је било могуће да је на први позив отишло толико милиона, без властите воље, на кланицу. Да би рат још више добио изглед побеснелих страсти и нагона, уводила су се још нова средства за убијање. Године 1916 први пут су ступили у акцију аероплани да убијају становништво иза фронтова и да уништавају велике вароши и мирна насеља. Те исте године употребили су Енглези за борбу на фронтовима опет нов страшан изум танкове да што брже и што већи број непријатељских одреда онеспособе за борбу. Танкови су изазвали страшну панику, и когод је био на фронту, знао је да се жив или читав неће вратити из овога пакла. Подморнице, које су Немци употребљавали већ од почетка рата, крстариле су по свима морима и за кратко време уништиле највеће лађе са свима живим бићима на њима. Кад су тако успели да претворе и земљу и небо у крваве пољане, делириј убијања и рушења тек је био у своме елементу и клање се продужавало из године у годину. На фронтовима се брзо умирало, а у залеђу је глад жела једнаке успехе и ако мало спорије. Таквим начином се борило човечанство за највише идеале за правду и слободу Кад је 11 новембра 1918 године дошло примирје, обрачун је био следећи: преко 10 милиона убијених у рату, између 20—25 милиона оних, који су пропали услед недовољне исхране кроз 51 месец рата остали вечити болесници; материјална штета, која се пела на милијарде. Најглавнији губитак, којег није могуће изразити у сувопарним бројевима морално пропадање човечанства обично не рачунамо у ратни губитак, у штету која је задесила све подједнако, победиоце и побеђене. Рат је био створио нов морални законик, створио је нове појмове о дозвољеном и недозвољеном, до темеља продрмао друштвени поредак. Убијање на фронтовима било је 11 новембра 1918 закључено, а убијање без оружја, као последица мо-

ралне прошлости човечанства, није престало ни 12 година после закљученог примирја. Грозније него икад пре великог рата стоји пред човечанством страшна авет нерешено социјално питање. Рат је санкционисао убијање за неке имагинарне вредности, дозволио је да је постао свак сам себи најближи. Човечанство вуче то страшно наслеђе и не може преко њега у сферу чистих и несебичних мисли, од куда би му се отворио видик за спас непрегледних маса бедних, које се сваким даном повећавају. Док се не скупи у свету тако силан број морално истакнутих личности да би зауставиле огроман талас себичности, дотле не може постојати право примирје и неће бити правога мира. Београд.

Штеби Алојзија.

Између мира и рата

Редукцију војске спровела је Мексика и смањила број војника од 175.000 на 50.000. Сходно томе редуциран је буџет за војску од 200 милиона пезета на 70 милиона. Уштеђевина на војном буџету употребиће се за просвету, градњу путева и железница. Питање разоружања расправља од 6 новембра комисија за разоружање при Друштву Народа у Женеви. Ова комисија има да спреми материјал за главну комисију. Материјал спрема већ четири године, али резултати баш нису сјајни, осим ако се мере по потрошеној хартији. Ранији директор одељења за разоружање при Друштву Народа Мадариага, написао је књигу о разоружању „Desarmament”, где каже да је за време четиримесечног заседања војничке подкомисије било потрошено 3,750.000 табака хартије. То је исто тако огромна бројка као што је огромна она, која нам каже колико потроше све државе на свету за војне буџете, наиме: 3856 милиона долара! О раду комисије говорићемо опширније кад буде завршила рад. Пацифизам у пракси. По извештајима „Office national des Universités et Ecoles françaises" и „Comité d’echanges interscollaires franco-allemands” je било за време последњег школског распуста 308 немачких ђака у Француској, и исто толики број француских ђака у Немачкој. Измена ђака врши се од ове године и између Енглеске и Немачке. Једна лондонска школа (Tolling-

ton-School) послала је групу својих ђака у Саксонску. Сваки од енглеских ђака се пре пута дописивао са једним немачким ђаком свога доба. Енглески ђаци дошли су у августу кад је у Немачкој још трајала настава и они су присуствовали настави. После свршене школске године отпутовали су немачки ђаци у Енглеску. Измена ђака постоји још међу једном берлинском гимназијом и „Gresham-School” у Холту, а једна берлинска школа је у фебруару ове године изменила ђаке са француским ђацима за време школског лета. Из исте берлинске школе отпутовали су ђаци још у Белгију и Данску. Друштво Народа и филм. Под именом „Comité International pour la Diffusion Artistique et Littéraire par le Cinématographe” (C. I. D. A. L. C.) основан je у Паризу интернационалан одбор са задатком да ради на споразуму међу народима помоћу тонфилма. Овај одбор расписаће сваке године награду од 150.000 франака за најбољи манускрипт филма. Филм може бити из области науке, социјалног живота, економског живота, поучан или забаван, али мора имати тенденцију за међународни споразум и зближење у духу рада Друштва Народа. Награда ће се поделити сваке године другога уторника месеца децембра, дакле ове године 9 децембра. Поред награде од 125.000 франака има одбор на расположењу још 25.000 франака да с њима награди или откупи примерна дела. Филм који добије награду биће преведен на разне језике, а спремиће га „Société des Films Historiques” у Паризу. Прво приказивање награђеног филма биће пред члановима Друштва Народа у Женеви. У свакој држави створиће се нарочити одбор, коме треба да се предаду манускрипти. Тај одбор изабраће три најбоља манускрипта да их пошаље одбору у Паризу. Интернационални жири састављен је од дипломата, књижевника, журналиста и стручњака разних земаља. Разоружање у Сјед. државама Сев. Америке. Према лондонском споразуму за поморско разоружање америчко поморско министарство је избрисало из регистра ратних лађа 17 поморских рушилица и три лађе за полагање мина. За углед. Један леп пример практичнога рада за зближење међу Французима и Немцима дао је по-

Иван Цанкар Деца и старци *

* Из књиге »Подобе из сањ“

Деца су имала навику да разговарају пре но што ћe ићи на спавање. Разместили би се крај широке пећи и причали би што год им је пало на памет. Кроз мутне прозоре црни мрак је гледао у собу својим очима пуним снова, из свих кутова су се дизале тихе сенке и носиле собом чудновате приче. Деца су причала што год им је пало на памет, а на памет су им долазиле само лепе приче, исплетене из сунца и топлоте, из љубави и наде. Будућност је била један једини дуг и светао празник; између Божића и Ускрса није било поста. Тамо негде за шареном завесом цео живот се тихо преливао из светлости у светлост. Речи су биле тек на пола разумљиво шапутање, ни једна прича није имала почетка, ни једна прича није имала краја. Донекле су говорили сви четворо на једанпут, и један другом нису сметали; сви су занесено гледали у ону дивну небеску светлост, тамо је била звучна и истинита свака реч, свака прича је имала своје живо и сасвим јасно лице, свака бајка свој сјајни крај. Деца су толико личила једно на друго, да се у мраку није разабирало лице најмлађег, четиригодишњег Тончка, од лица десетогодишње Лој ске, најстарије међу њима. Образи су им били узани и мали, а сви су има-

ли велике, широм отворене очи, које су замишљено гледале у себе и даљину. Тога вечера је насилном руком убачено у небеску светлост нешто непознато из туђих крајева, треснуло је немилосрдно међу празнике, приче и бајке. Пошта је донела вест да је отац „пао" (погинуо) у Италији. „Пао је". Нешто непознато, ново, туђе, сасвим неразумљиво је ступило пред њих, стајало је тамо високо и широко, а није имало лица, ни очи, ни уста. Нигде се није могло сместити: ни у тај гласни живот испред цркве, ни на друму нити у томе топлом мраку на пећи, па чак ни у приче. Није било ништа весело, а такође ни нарочито жалосно; било је мртво и није имало очи да погледом раскрије зашто и откуда, а није имало ни уста да би речима казало. Мисао је застала бедна и плашљива пред том огромном појавом, као пред огромним високим, црним зидом, и није могла никуда. Приближила се зиду, тамо се запрепастила и ућутала. „Кад ће да се врати”, замишљен упита Тончек. Лојска га ошине срдитим погледом: „Како да се врати кад је пао”. Сви ћуте, сви стоје пред силним црним зидом и не могу погледати преко њега. „И ја ћу ићи у рат”, изненада се јави седмогодишњи Матијче, као да је брзом руком ухватио праву мисао и све што треба да се каже.

„Мали си”, дубоким гласом саветује га четворогодишњи Тончек који је још ходио у сукњама. Милка, најмршавија и најболешљивија међу њима, завијена у мајчину мараму, која јој је била превелика, тако да је личила на путнички свежањ, питала је неким тихим гласом, кoји је долазио као испод неке сенке. „Какав је рат, то кажи Матијче... причај, причај!” Матијче је објашњавао: „Рат је то, да се људи међу собом кољу ножевима, секу сабљама, убијају пушкама. Што их више покољеш и посечеш, толико је боље, нико ти не приговори, јер тако мора да буде. То је рат”. „А зашто се кољу и секу?” пита Милка. „За цара!” одговори Матијче и сви заћуташе. У далекој даљини појавило се пред њиховим очима нешто силно, обасјано светлом глоријом. Нису ни трепнули, дах је једва пролазио из уста, било је као у цркви о великом благослову. Затим је Матијче понова махнуо руком, као да је ухватио мисао, можда само због тога, да би са обе стране одклонио тишину, која је мрко лежала над њима. „И ја ћу у рат... на непријатеља.” „А какав је непријатељ? Да ли има рогове?" изненада запита танак глас Милкин. „Наравно да их има... другојаче не би био непријатељ", озбиљно и скоро љутито потврдио је Тончек.

Али, ни сам Матијчек није знао прави одговор. „Мислим да их нема”, полако одговара, а речи су му застајале. „Зашто би имао рогове... човек је као и ми”, јави се са негодовањем Лојзка. Затим се замисли и додаде: „Само душе нема”! После дугог размишљања пита Тончек: „Како је то кад човек падне у рату падне тако натраг” и покаже као човек пада на леђа. „Убили га да буде мртав” мирно је објашњавао Матијче. „Отац ми је обећао да ми донесе пушку”. „Како ће ти је донети кад је пао”, љуто га прекида Лојзка. „Па убили су га... до мртвог?” „До мртвог". Осморо младих, широко отворених очију укочено и плашљиво гледа у мрак... укочене очи су гледале у нешто непознато, срцу и памети неразумљиво. У исто време су седели стари отац и стара мајка пред кућом на клупи. Иза тамног лишћа у врту светлели су последњи црвени зраци; тамо од стаје чуо се пригушен, затегнут и већ промукао плач; то је била млада мајка, која је хранила стоку. Стари су седели дубоко погнути, тесно приљубљени један уз другог и држали су се за руке, као што већ одавна нису чинили; гледали су у вечерње небеске зраке очима без суза и проговорили нису ни речи. Са словеначког превела

А. Ш.

Број 21 22

„ЖЕНСКИ ПОКРЕТ“

Страна 3