Женски покрет

жава експресивно, да се забрана ноћнога рада за жене односи само на раденице, то је влада Велике Британије тражила измену у томе смислу да се дода један став, који ће јасно изразити, да се та забрана не односи на функционере управних места у предузећима и оних места, за које је потребна- нарочита стручна виша наобразба. Појава великог броја жена, инжињера, хемичара, лекара и т. д. запослених у многим предузећима, захтева потребу да ова конвенција, која је у истини имала за циљ само заштиту жене - раденице, не погоди и оне, за које примена ове заштите може имати само негативне последице. Жучност, са којом су раднички делегати иступили у дискусији, да се одупру свакој ревизији, јасно је испољавала да се у њиховом одлучном отпору крије нешто више, но што је противност према траженим изменама, нарочито према другој, која је чак у неколико земаља већ и спроведена, на основу либералније интерпретације Вашингтонске конвенције, против чега се радничка група ни мало не буни. Отпор раднички је био овде чисто принципијелно противу сваке ревизије уопште, из бојазни преседана, отпор који се по други пут појављује истом јачином. Први покушај за ревизију Конвенције о осмочасовном раду, био је изнет пред Савет И. Б. Р. и тамо је пропао, овај други, који је изнет пред Конференцију, имао је исту судбину, јер, иако је већином гласова ревизија била прихваћена, није постигнута већина од две трећине, и ревизија је, одбачена. Овакав исход ствари, са наше тачке гледишта, не може бити задовољавајући. И као искрене присталице најширег заштитног законодавства, не бисмо се могли сложити са принципиелном опозицијом према свакој ревизији, и ако је бојазан да се ревизијом не погоршају већ постигнути резултати, донекле оправдана. Свака ревизија, која означава потребу новог времена јер десет година је у данашње доба веома велики размак и може показати огромне промене у напретку живота ревизија, која проистиче из нових потреба и коју захтевају нове појаве, а не означава никакву штету за радничку класу, мора се прихватити. У супротном, то може бити баш разлог, да се конвенцији не приступи, или да је се државе, које су јој већ приступиле, по истеченом року одрекну. Поред осталих тачака, на днев-

ном реду, извештај генералнога секретара г. Алберта Томе, сваке године је једна од најривлачнијих тачака. Оно што се често пребацује као неуспех И. Б. Р. јесте, да је данашња економска криза била право изненађење за И. Б. Р., који баш има за задатак да је предвиди, спречава и лечи. Шта више, многи критичари сматрају, да се И. Б. Р. показао потпуно немоћан да је сузбија. Г. Алберт Тома je стога желео да се у своме извештају дотакне тих замерки, и извештај је дао повода дугим говорима, многобројних говорника, који су сви без разлике гледали да од своје стране укажу нa узроке светске кризе, која тако тешко притискује економски и социјални живот народа и покушали да предлсже мере за њено сузбијање и лечење. Али нама изгледа да најсигурнији пут, којим треба поћи у циљу спречавања да се она не пoгорша и у циљу отклањања могућности да се она понови у тако јакој форми, јесте баш онај пут, који је наговестио у своме говору белгијски делегат рекавши: „По моме мишљењу, целокупно питање, које нас занима, јесте највише питање морално. Речено је да треба тражити жртве од стране капитала и од стране раденика... Али, знате ли какве жртве је потребно поднети? Треба жртвовати предрасуде, треба жртвовати задње намере; морају се жртвовати извесна егоистичка осећања слепога национализма. И ако ова конференција има прави смисао, ако Лига народа има истински циљ, може ли се замислити да се данас још задрживамо на идеји рата, која је caмo идеја наслеђена из доба рата? Ми морамо, сваки са своје стране, жртвовати наше непосредне прохтеве, наше свакодневне зараде, у корист једне богатије будућности, много плодније и много пространије. И ако је истина да се данас налазимо на ивици пропасти, онда морамо знати поднети и жртве, које су сразмерне опасности, у коjoj се налазимо.” По нашем мишљењу, то је пут којим морамо поћи, пут који једини може довести до циља, јер без коренитог моралног препорођаја данашњега друштва, не можемо очекивати истинско побољшање општих животних услова. На крају да напоменем, да је једна од карактеристика ове конференције била и велики број жена, који је на њој учествовао. Иако број 28, колико је било женских претставница међу члановима делегација, не означава, сам по себи,

никакву велику цифру, он релативно означава приличан напредак, пошто је бpoj досадашњих женских учесника обично био двапут мањи. Да ли су оправдана очекивања оних, који верују да ће јаче учешћe жена у јавном животу народа снажно помоћи у погледу моралног друштвеног препорођаја, и убрзати да ток међународног живота пође другим правцем остаје да нам будућност на то питање да одговора. Београд

Милена Атанацковић

Nov položaj žene v Španiji

Takorekoč čez noč so dobile žene v Španiji popolno enakopravnost z moškimi. Za enkrat je njihova enakopravnost uzakonjena, v praksi jo ima šele neznatno število žen, samo tiste bojevite predhodnice novega časa, ki se niso utopile v prejšnjem mraku reakcionarnosti in so bile toliko pogumne, da so premagale fatalistično dremanje. Nova ustava Španije garantira obema spolama popolno enakopravnost pred zakonom: vsi državljani stari nad 23 let imajo pasivno in aktivno volilno pravico; vsi imajo pravico na vse državne službe. Ustava ima dalje določbo, ki pravi, da mora biti zgrajena družina na enakopravnosti obeh soprogov in da je družina pod zaščito države. Zakon (brak) je po ustavi ločljiv in to iz sledečih razlogov: ako zahtevata mož in žena sporazumno ločitev, ali ako zahteva ločitev samo eden, ki pa mora utvrditi svoje zahteve z važnimi vzroki. Po ustavi so dolžni starši skrbeti za telesno in uševno dobrobit dece. Izpolnjevanje te dolžnosti nadziruje država. Nezakonska deca je popolnoma izenačena z zakonsko v pogledu vseh pravic, in dolžnosti. Država je vzela na sebe dolžnost, da zaštičava materinstvo in mladino. Žene v Španiji so dobile mnogo. Ker so pa pravice in dolžnosti v najtesnejši zvezi, jih čakajo težke, morda pretežke naloge. Izpoljnevati dolžnosti, ne samo po besedilu zakona, nego v duhu zakona, je že težko, a še mnogo težje je, da se upotrebljavajo pravice tako, da je v skladu z dolžnostmi. Ako bo ženam javna kritika naklonjena, to je da bo blagohotno opozorila na napake in hkratu svetovala zdravilo; pot k pravi enakopravnosti jim bo s tem mnogo olajšana; ali v primeru, da bi javna kritika zamenjala svojo dvojno ulogo kritika in svetovalca z ironičnim zasmehovanjem in omalovaževanjem žene, potem so pred njimi težki boji.

II интернационална конференција за социјални рад

Године 1928 одржала се у Паризу I интернационална конференција за социјални рад која је дала веома лепе резултате. Ти резултати нису се толико показали у дебатама, колико су се показали у извештајима, које је конференција штампала после свога рада. У тим извештајима изнесено је пре свега законодавство и организација социјалнога рада из 19 европских земаља и 51 извештај о појединим гранама социјалнога рада. Поред тога конференција је издала први пут интернационалну библиографију о социјалној опскрби из шест земаља. На првој конференцији сјајно се документовала воља преко 2000 социјалних раденика за интернационално зближење на подручју социјалнога рада. 42 земље, 32 владе, 29 националних друштава Црвеног Крста били су заступљени године 1928 у Паризу. Сви су показивали искрену тежњу за што тешње сарађивање. На првој конференцији показала се као највећа сметња преобиман програм са сувише различитих питања. Тај недостатак припремни одбор, коме стоји на челу Др. Алиса Масарикова, потпомоћи на тај начин што спрема за II конференцију много мањи програм и што већ сада публикује расправе о појединим питањима. II конференција имаће следећи програм : Главна тема: Породица и заштита. Ова главна тема дели се на следеће тачке: 1. Породица као предмет и ослонац социјалног рада. 2. Пропадање породичног живота као узрок индивидуалне невоље. 3. Социјална помоћ породици као задатак заштите и социјалне политике. У пет комисија расправљаће се теме из следећих грана : 1. Слабо здравље као узрок пропадања породичног живота. 2. Економске прилике као узрок породичне беде. 3. Абнормални састав породице и пропадање породице као узрок слабог успеха васпитања. 4. Заштита породице помоћу социјалног осигурања. 5. Заштита породица страних по даника. II конференција вepoвaтнo ћe се одржати од 11—14 јула 1932. г. у Франкфурту.

Др. Ксенија Атанасијевић: Религијска и филозофска подлога пацифизма

Свршетак

Верујући да је француска револуција утрла пут за боље и хуманије односе између народа, Кант је, на самоме измаку XVIII века, објавио свој спис Zum ewigen Fr i eden, Ein philosophischer Entwurf (О вечноме миру, Један филозофски нацрт). Као мото овоме спису, метнуо је, прво, следећи духовит и истинит став енглескога филозофа, емпиричара Хјума: „Кад видим сад народе у рату једне против дру гих, чини ми се да гледам две пијанице што се моткама туку у порцеланској радњи. Они не само да имају дуго да се лече од убоја што су један другоме задали, него још морају да плате и сву штету коју су направили.” Као други мото, Кант ставља Хипелове речи: „Свака заблуда има своју школу, свој аудиториум. Ниједна не може тако да се премаже, као идеја о рату. Доиста! окречени гроб.” У своме спису, Кант сматра да сам ум прокламује стање мира као апсолутну дужност. Кенигсбершки филозоф обележава да се садашње државе налазе у скроз неморалноме стању борбе. Рат је оправдан само у случају кад једна држава брани свој опстанак; међутим, рат би

могао да се избегне, кад би се у свима државама остварила идеја о праву народа, и кад би све оне постале способне да склопе савез који би имао да мирним путем решава њихове расправе. Тај савез могле би сачињавати само државе где воља народа одлучује о питањима спољне политике. Грађани тих држава осећали би пријатељски једни за друге. На тај начин остварио би се, на још увек врло далекоме крају светске историје, вечни мир међу народима, који Кант сматра за највише политичко добро и за крајњи циљ права народа. Скоро све појединости Кантовога делца о миру послужиле су, теоријски, као дословни узор за прогласе пацифистичких установа садашњости; нажалост, оне нису приведене у дело, јер њих данас не оживотворава дух истинитог убеђења кенигсбершког филозофа. Хердер, у једноме своме особито луцидноме писму, представља рат као најјезовитију од несрећа што сналази људски род. Он каже: „Кад није изнуђена самоодбрана..., рат је нечовечно, гope него животињско поступање, ... а пратиоци рата, страшнији него он сам, јесу болести, болнице, глад, куга, отимање, насиље, пустошење земаља, подивљавање душа, разоравање породица, итд.” Насупрот мишљењима наведених верских оснивача и филозофа, који су одушевљено развијали теорије о миру, било их је који су, у су-

протноме смеру, образложавали доктрине како je човечанству, по природноме определењу немогуће да изађе из пакла непрестанога сукобљавања. Неки од њих су ишли до ивице своје неморалне заслепљености, па су тврдили како је рат свет, јер се њиме остварују неке тобож тајанствене намере провиђења. Тако је Де Местр, посматрајући како народи стално грцају у неизлазностима ратних окршаја, ство рио чудовишну језуитску концепцију да Бог ужива кад се пролива људска крв, због тога што је она средство којим човек, преко испаштања, достиже пречишћеност. Кад се ратовање тумачи позивањем на трасцедентне и човеку несхватљиве намере једнога врховнога и сведоброга бића, онда такву интерпретацију не само да треба одбацити као невероватну, него и као одвратну и циничку. Ни Волтер није мислио да се мирољубиво учење Опата Сен-Пјера може остварити. Добар познавалац човекових недостатака, код кога је хладно опсервирање било далеко претежније од душевности, Волтер је држао да је трпељивост највеће добро што се међу људима може остварити; све даље тежње остају чисте утопије. Има заступника рата што разлажу да он диже морал код људи, да потстиче њихове врлине и енергију, док их мир размекшава и слаби. Са мо ови учитељи крвављења заборављају да набраја оне пороке што

рат претпоставља, и даље развија, као што изостављају и да изнесу какво морално расуло он оставља после себе. Посматрајући само спољашње по јаве историје света, Хегел је стао на страну рата, и изрекао површну формулу да рат, тобож, спречава стагнацију народа. Ниче иде до крајњих граница у потврђивању Дарвинове идеје о борби као нормалноме и нужноме стању живих бића. У својој трагичној антихришћанској застрањености, он подвлачи да се вечито сударање између народа, као и између људи, ни на који начин не може обуставити, и да је cpeћa што је тако, јер борбе и ратови подижу животну и стваралачку снагу човекову (Људско, одвише људско, § 477). „Култура не може да се лиши страсти, порока и злости,” каже он. Дакле, сем теоретичара који су проповедали потребу стишавања непријатељства и мирнога решавања омразе између народа и људи, било је и других, који су грубо одузимали човечанству наду да he се икад ослободити најгоре невоље од које пати. А ми још нисмо наводили многобројне изјаве разних политичара који су, најчешће софизмима или пустим декламацијама, покушавали да оправдају своје самовласне поступке што су народе бацили у јаде ратова. Можда би, као утешна прогноза за будућност, могла да послужи

Strana 2

ZENSKI POKRET

Broj 12-22