Женски покрет

Врата дворане где заседава Конференција отварају се и наша поворка, на чијем се челу налази г-ђа Дингман, претседница женског комитета за разоружање, праћена г-ђом Куртенеј, потпретседницом и г-ђом Розом Манус, секретаром, приближава се до претседничке трибине. Г. Хендерсон, пошто је са три ударца чекићем отворио свечану седницу, поздравља нас са неколико пријатељских речи и даје одмах реч г-ђи Дингман која одржи говор веома снажне инспирације, а затим предаје претседнику Конференције једну Ад-

ресу на пергаменту, која садржи текст и број потписа сваке петиције. Тада почиње испред претседничке трибине наш дефиле жена које г-ђе Куртенеј и Манус позивају, назначујући земљу коју прегстављају и број потписа који су прикупиле. Како је инпозантан ,и узбудљив био овај дефиле! На колико нас је напора потсећао и колико је нада у нама будио! Хоћемо да верујемо да су ти часови исто тако незаборавни за чланове конференције, као и за нас саме.

ФЕЉТОН

МАРСЕЛ КАПИ ПИОНИР ПАЦИФИЗМА

Ни феминист ни политичар изван и изнад свих партија Марсел Капи је жена социјална у најплеменитијем смислу те речи. Кћи вишег маринског официра, она је врло рано сазнала шта је то ратна машина војска. Девојчицу слободно одгојену међу сељацима у родном селу, луталицу по пољима и нераскрченим стазама храстових шума, њен деда пријатељ Гамбетин и бивши борац у комуни 1870 године учио ју је републиканским начелима, љубави према ближњима и мржњи према рату. „Рат, то је глад, зима, ваши... то је бол, страх, најгоре тортуре моралне и физичке, то је уништење, то је смрт. Презири рат, мала, а љуби живот.“ Грубе речи које девојчица није никад заборавила. Кад је завршила -студије на универзитету у Тулузи, Марсел Капи је после једне конференције Жоресове о Толстоју, открила свој позив. Откривши један свет који дотле није познавала, онај свет који се сукобљава са једним другим, суровим, Жорес јој је открио смисао правде, братства, смисао слободе, „чистог зрака“, и посејао плодно семе. Пошто је схватила велику жалост беде људске, млада девојка се истрже испод туторства породичног, и дође сама у Париз да се посвети служби за човечанство. Она отпоче у новинарству проживљеном репортажом о раду жена, мешајући се са радничком класом жена у фабрикама, упознаде муке, умор, зној,

у циљу да изнесе крваву истину, тешку у боловима и величини. У почетку рата Марсел Капи остаје у очекивању, још сувише млада да би се усудила да се изјасни и суди. Али, после битке на Марни, кад сазнаје за смрт свих младића њене класе, њених школских другова у њој се подиже протест. Требало је штедети крв. По сваку цену... живот пре свега, живот свети! Без продубљених идеја, инстинктом, оним скоро детињским инстинктом телом и срцем, Марсел Капи следује сд тада свом позиву; јер се заиста тицаше позива, постаје одлучна пацифисткиња. Следбеник Ромена Ролена она издаје 1916 године „Један глас жене у метежу“. Књига најпре потпуно забрањена изађе захваљујући личној интервенцији Бријановој, са много белине (цензурисаних места). У то доба, Марсел Капи је била једина, жена која се борила и војевала против рата. Жигосали су је страшном речју „дефетист". Извесни женски кругови су је денунцирали са одлучношћу и гнушањем. Она се излаже опасности да иде на робију, да буде стрељана. Ништа није могло задржати жар њеног апостолства. Северин је прима у тешким часовима као своју духовну кћер, и она је била та која је ојачала оно што је било само примитивни елан, дајући му свестан основ. У јануару 1918 године Марсел Капи је међу оснивачима листа »La vague« („ Вал “ ) Овај лист пацифистички и феминистички, без финансијске помоћи, без потпоре политичке, постиже, нарочито у рововима, значајан успех,

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

АПРИЛ, 1932