Женски покрет

оне, које су и индивидуално и социјално потпуно несвесне. Хоћу да се додирнем оних, код којих није ни једно ни друго случај. Држим да би нам једна анкета о узроцима „неучествовања у социјалном раду“ дала веома интересантних података, кад је чињеница да у листи чланица појединих удружења по целоме свету наизлазимо на најмањи постотак инлектуално образованих, специјално академски образованих жена (премда су врло често баш водећа места у њиховим рукама). Наша ера, цела данашњица је у неком прелазу. Било куд да погледамо, свагда ћемо видети неко тражење. Одбацује се стара и тражи нова форма изражаја, нова форма живота. И све то бива и без наше воље, често и без наше свести, напросто јер је у ваздуху и што смо ови мање више продукти тог атмосферског бивања. Стога је сасвим сувишно и свако распредање о „бити жене“, њеном положају и пољу рада. Она се данас свагде развија у самосталан идивидуум, који сам себи тражи место у људској заједници. Нико и ништа ју у томе не може више спречити; то је факат с којим морају рачунати и највећи женомрсци. И баш та чињеница да је жена данас јаче развијена као индивидуум, јесте један од разлога, што ју не сретамо у великом броју по разним удружењима. Два су главна мотива која воде жену у ширу јавну акцију: идеално алтруистични помоћи својим активним учествовањем на заједничком добру и често егоистични: удовољити својим личним амбицијама, истаћи своју личност, употребивши и искористивши евентуално у ту сврху читаво удружење. Откад смо почели развијати друштвену културу, јавља се код нас и колективни рад жена: оснивају се разна хумана и каритативна удружења с верским или национално сепаратистичким тенденцијама. Жена, интелектуално неједнако образована с мушкарцем, феминистички непросвећена, кад располаже с једним вишком времена и енергије, она тражи где да га пласира што због разоноде, што у интересу општег добра па или улази у разна добротворна друштва која већ постоје, или оснива слична нова. И онда одлази на седнице, ћаска, говори, распреда и расправља, иде на примања, у депутације и параде и сама је себи врло важна. И ма колико да је тај рад несистематски, често без икаквог унапред одређеног програма и плана, ипак је донео лепих резултата: имамо сву силу различитих домова и обданишта, завода чак и домаћин-

ских и занатских школа, за децу и омладину склоништа и радионица за жене и старице, па болнице и др. Без нарочитих школа, без „факултетске спреме“ те су жене створиле све то. А где су ове друге? Сви знамо како су се прилике последњих деценија много измениле, нарочито после рата. Светски рат је многима помрсио рачуне, спречио природну еволуцију, изазвао разне пертурбације и створио поремећаје и у друштвеном животу. Многа се нашла у животу какав није очекивала, за који ју нису васпитавали. И сад је требало уложити много енергије да човек „преседла“ у те нове прилике. И како већина жена није борбена у обичном смислу речи, тешка борба у коју је многа била убачена, исцрпла је више или мање њену снагу, преморила ју, поткопала њено здравље и изазвала пре времена умор од живота. И што јој је унутарњи живот сложенији, компликованији, то су теже трзавице, тим више има посла са самом собом и у толико мање времена јој преостаје за јавни рад. И у васпитању жене велика је разлика у последњим деценијама. Раније ју је време васпитавало сасвим индивидуалистички, док данашње тражи строго социјално (премда једно не би требало да искључује друго). Много тога запало је у екстреме: она Русија која је пре рата дотерала до кулминације култ индивидуализма и потенцирала га код свију нас осталих Славена, устукнула је пред Русијом која данас глорифицира радикални социјализам. Из та два екстрема рађа се и родиће се ново биће: индивидуално образован и развијен човек у добровољној служби колективизма. Но пут је тежак, трњем посут. Можда he се раскрвавити по њему. Хоће ли стићи до мете, питање је колико су дубоке ране што их успут задобија. Ако је жена мање борбена од мушкарца и по природи осетљивија од њега, сасвим је природно, да врло често зазире од трења, које ју чека у јавном животу. Већина интелектуалки врши данас позив било из чисто економских, било из етичких мотива. И ма колико да га она воли и виси на њему, ипак јој он често није лак. Већ самом везаношћу својом тражи он њену енергију, више, но исти квантум рада обављен по слободној вољи и одабраном времену. Осим тога он ју врло много обузима, погoтово, ако је савесна па озбиљно схваћа свој посао. Па ипак га се она врло нерадо одриче. Разлози су познати. Решава ли се данас једна жена да оснује породичну заједницу, она добровољно преу-

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

АПРИЛ, 1932