Женски покрет

зима неколико дужности. Док мушкарац познаје само једну: свој рад, позив, при томе у бољим случајевима и зарађивање за породицу, жена има осим свог позива још и дужност жене, матере, домаћице. Ако жели да све своје дужности савесно обавља, а материјално није довољно обезбеђена, она не може имати времена још за каквом дужности, јер не доспева ни на дужност спрам себе саме. За доконост она не зна. Заједница просперира, но долазе ере, кад и она уза сву своју вољу и енергију поклекне под тежином терета. И са зебњом се често питамо, докле ће издржати та преоптерећена жена, јер још не видимо ни две генерације жена с професијом које су произашле једна из друге и дочекале ведру, нормалну старост. У удружењима рад је често оријентисан према апстрактним човечанству садањих или будућих времена, док је многа жена у своме кругу везана на реална, жива бића, чија је материјална и морална егзистенција овисна о њој, њеном времену и њеном животу. Позитивна конструкција једне културне заједнице може да се изграђује једино у концетричним круговима око једне јаке жиже. Ту жижу треба да претставља жена мати. Ако озбиљно схвата и своје дужности у једној организацији, онда зна да се рад у удружењу не састоји само у томе да месечно или недељно преседи по два часа на седници а често не може ни на то да стигне већ да треба да ради и мисли за удружење и ван тога времена, па кад то не може, она радије и не улази. Но нису све жене с професијом уједно и матере и домаћице. Да видимо шта je с другима. Осим оне, која се цела посветила само свеопштем добру, неудата жена, поготово она без породице, или се дави у послу по коме врло често много јаче афирмира жену раденика, но многа професионална феминисткиња - или живи у првоме реду само за себе и свој лични рад. Ако је иоле дубља природа, развила је цео микрокосмос у себи и нерадо му нешто ускраћује. Како већ рекох, професија није увек пријатна. Човек вапије за часком слободног времена, за самим собом; за прикупљењем и мирним сређивањем утисака, за кристализовањем појмова. Широка експанзија снага безуветно шкоди продубљивању ствари: или једно или друго. А код правог интелектуалца карактеристично је улажење у дубину, ретко у ширину. Активно учестовање у неком удружењу значи за многу жену жртву, добровољну, но

ипак жртву. Она је приправна да ју поднесе, ако има изгледа на неки позитивни резултат. Не види ли га, она се повлачи. У понеким случајевима, она ће из свога закутка, мирна, концентрисана дати човечанству много више, него ако је трчала са седнице на седницу на којој је често била сувишна. Осим тога, за рад у удружењима потребни су у првоме реду добри нерви. »Homo Domini lupus« па није лако ухватити се у коштац са овима могућим амбицијама, жељама и подвалама. Често има и прљавих мотива и иступа. Много здравља и много воље треба да човек не клоне. У кризи je ера пожртвовне љубави, сад је ера рационалне економије снага. Па кад је тако, треба водити рачуна, је ли рад појединих удружења пропорционалан принесеној жртви, или није. Шта даје друштво појединцу, узвраћа ли бар донекле оно, што прима? Многе жене, некад социјално врло активне повлаче се из друштва. Мотивација „то je прости губитак времена штета за време или боље да сам уместо тога то и то урадила.“ Врло ретко наилазимо на жену, незадовољну стањем ствари, која је толики оптимиста да верује да би својим учествовањем могла нешто боље да уради, да покрене ствар с мртве тачке, чак и да ју наглавце постави. Многа која се свакодневно бори за егзистенцију и самосталност, сита је борбе и не жели ју на другом пољу. Једино што можемо, што смемо тр ажити од сваког појединца јесте: да буде користан члан људске заједнице. У томе смислу треба и омладину васпитавати. Више него игда данашње време треба морално јаких, карактерно чврих људи, да они својом енергијом, својом снагом и ауторитетом повежу силесију различитих позитивних те eнeргија и тален aт а спрече дејство разуларених, негативних снага. Пре свега треба потцртавати моралну одговорност у свакој акцији. Наиђемо ли на будну моралну свест код појединца, акцију његову можемо препустити њему самоме нека ју решава по својој свести и савести, где и како најбоље може. Прокрчивши си пут до места, где ће се моћи индивидуално најбоље да oцећа, он ће оданде највише и да даје. А то је најважније. Потенцирали смо тиме животну радост, а друштво је при томе извукло највећу корист. При томе методу здрава аутокритика је »condicio sine qua non«. Што je уједно и највећа потешкоћа: људи или је уопште немају,

АПРИЛ, 1932

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

53