Женски покрет

Да су јавне куће школа за неморал и перверзију. Латентних психопата и сексуално деправираних људи који су своје первезне прохтеве или стекли или развили у јавним кућама има увек. Зар ћемо, ако бисмо резоновали парадоксално, њих ради основати јавне куће са малолетном децом, да бисмо сачували у сигурности ону осталу децу изван тих кућа? Ако би било тачно да јавне куће каналишу све зло, и да је ван њих све чисто, ова би инфамија можда била и оправдана. Довољно је упоредити ове слике са стањем у земљи где је уведена аболиција. Поменула сам напред Данску, где је проф. Rasch изјавио да има тешкоћа да нађе свеже случајеве сифилиса ради приказивања студентима. И у тој земљи, Друштво за сузбијање венеричних болести добија велику субвенцију од државе, која ту помоћ даје под условима, да се више никад не уведе реглементација. У Женском покрету од марта, изложен је кратак преглед о Финској, у којој је изнета сва лепота чистог и здравог сексуалног живота. Овде опет морам да цитирам Dr. Querata који лепо карактерише наш феминистички идеал: „Не слободна жена на слободном тротоару, већ здрав мушкарац и здрава жена на чистој улици“. Потреба заједничког закона у борби против проституције и венеричних болести. Какво је стање код нас у држави у питању регулисања проституције? У предратној Србији, реглементација са јавним кућама од 31-VII-1900 године промењена делимично само за град Београд, где су укинуте јавне куће. У Загребу је реглементација без јавних кућа, али са касернирањем проститутки, уређена нарочитом уредбом поглаварства од 24 јуна 1922 године. У Босни и Херцеговини реглементација тајних и јавних проститутки и јавних кућа уређена наредбом Земаљске владе од 18 маја 1906 године. У Далмацији реглементација контролом јавних проститутки уређена законом о опћинској аутономији и редарственом правилнику. У Војводини реглементација, а остављено је свакој општини да је према својим приликама уреди. У Словеначкој је од стране Покрајинске владе 1919 године уведена аболиција. Кад се свему овоме дода и извесна наређења Министарства народнога здравља, која су важила за целу земљу, онда имамо слику како је уређено код нас питање проституције и како је компликовано код нас у држави. Дакле, постоји потреба једног јединственог закона за целу нашу земљу и веома је

важно да се тај закон што пре донесе. Југословенско дермато-венеролошко друштво, које сачињавају венеролози из целе земље, у низу састанака и конференција, изразило се за увођење система аболиције. Основни аболиционистички систем Основни принципи аболиције, којих би се и ми имали држати у захтевима Алијансе женских покрета следећи су: 1) Стварање и одржавање што већег броја диспансера, у којима би се могли бесплатно лечити венеричне оболели; 2) обавезно лечење свих оболелих, мушкараца и жена; 3) Обавезна пријава оболелих, ако се не лече; 4) сузбијање проституције (јер укидањем реглементације не укида се и проституција, која као социјално зло постоји). Прва тачка, бесплатне амбуланте, већ су код нас остварене. А што се тиче сарадње Женскога покрета по овим питањима, ми бисмо имале нарочито широко поље рада што се тиче последње тачке, јер је исто толико важно лечити социјалне узроке проституције, колико су важне санитетске мере. Овај рад је толико обилан, да бисмо могле основати секцију Интернационалне аболиционистичке федерације, чије је седиште у Женеви, а у којој наша земља још није члан. Доприневши стварању наше националне секције Женски покрет би испунио један велики задатак који је за саму Алијансу сувише тежак. Ми бисмо се онда задовољиле једном интезивном колаборацијом са тим новим телом у које би требало да уђу личности из свих слојева наших социјалних, педагошких и медицинских кругова, јер је то широк проблем који захтева сарадњу целог друштва. Наш нови кривични закон и проституција У очекивању јединственог закона о сузбијању проституције, треба да захтевамо стриктну примену нашег кривичног закона од 27 јануара 1929, а који је стао на снагу 1 јануара 1930, јер у њему имамо све одредбе помоћу којих би се ово зло могло сузбијати. Д-р Шиловић је у својој књизи скупио све чланове новог кривичног закона који се могу односити на ово питање. По овом закону крив је сваки који полно другога зарази или ма на који начин другога изложи опасности од заразе и кажњава се затвором од 7 дана до 5 година и новчано до 50 000 дин. У случају тежих последица (чл. 178 и 179 кр. з.) кривац се кажњава робијом или заточењем од 3 —B година. До данас се, међутим, ови

JULI I AVGUST, 1932

ŽENSKI POKRET

107