Женски покрет

завесе, одељење за трешење застирача, зимска башта за надзорницу, магацин за угаљ, пећ за централно грејање и за загревање воде. Остали део ходника је подељен на толико остава колико има станова, јер има свака становница по један. Ево, нашим женским архитектама пример да и за наше жене, запослене целога дана и које се пате по месечним собама, створе један онакав удобан и леп дом. Женева

Славка К. Главинић

КЊИЖЕВНОСТ

КРВ СЕ БУДИ, роман од Љубице П. Радоичић Београд, 1932

Љубица Радоичић је потпуно ново име у нашој литератури. И већ самим тим, да се без уобичајеног претходног јављања кроз часописе и најављивања своје књижевне физиономије, појавила са једним, доста опсежним, романом био би тај случај вредан посебне пажње. Али, има друга једна ствар, која осветљава ову књигу, чини је необичним и двоструко занимљивим чини је социјалним феноменом, како се о њој изразила критика на једном месту: њен аутор је шеснаестогодишња девојчица, гимназисткиња, скоро дете. Неоспорно, одатле се мора поћи при приказивању ове књиге: јер изгледа невероватно да је овако млада глава могла исконструисати једну тако компликовану грађевину као што је склоп једнога романа. Г. Божидар Ковачевић, у своме писму г-ци Радоичић, које се налази на челу књиге уместо предговора, оправдано је изразио своје дивљење ради тога. Очигледно, ради се о једном необичном, несвакидашњем таленту чије овако рано манифестовање уједно оставља снажан утисак да ће се тај таленат једнога дана неизоставно развити и продубити. Јасна је ствар, да је лично искуство имало мало, или нимало удела у стварању овога романа. Године нису оставиле печат туробности на његовим свежим, наивним страницама. Тешко је замислити, ипак, ипак, да је ту књигу написало једно дете. Да је једно дете — јер шта је друго ова млада девојка која још има да расте и која још има пуне две године, да носи на глави плаво гимназијско бере - да је једно дете из своје маште извадило ове четири стотине страна. Тешко је у то поверовати, али књига стоји на столу, велика, дебела књига, и изазива чуђење и радозналост. А можда више од свега тога, изазива дивљење. Г. Божидар Ковачевић, при кра-

ју свога предговора, који је у ствари писмо, упућено аутору, дао је израза томе дивљењу овим оправданим речима: „...Не сећам се да је ико пре Вас у нашој књижевности написао роман у тако раним годинама. Гледајући пласт који је Ваш рукопис начинио на моме столу, ја осећам извесно страхопоштовање према Вама, јер Ваш роман улази доиста у област чуда, а чудо треба да остане обавијено тајном. Један прастари апокриф казује како се на свадби у Кани галилејској десио и један крчмар, па видећи како Христос претвара воду у вино, повикао безумни! да и он то уме. Ја нисам тако брз као тај крчмар; баш зато што знам како се пишу романи, за мене је чудо да једна млада дама од шеснаест година, без књижевнога и животногa искуства, претвори оку мурећепа и топ хартије у роман. Како се то десило? Не умем да објасним Ваш роман друкчије него као чудо.“ Морам се зауставити на још једној констатацији Г. Ковачевића, која се сама намеће већ после прочитане прве стране: ова је књига писмена и није без стила. Данас, то није мала ствар. Мисао се непрекидно и неодољиво враћа на чињеницу, да је књига написана неискусном руком шеснаестогодишње девојчице. Али, ево једног покушаја објашњења чуда о коме говори Г. Ковачевић: та девојчица уме да мисли, уме да види и осети, и најзад то лепо да каже. То је много за почетак. То је веома много за овако рани почетак. Предмет има занимљивости и наивне дражи фантазије која је још врло млада и тешко се зауставља. Сентиментална љубав између Наде Петровић и Рејмона де Балмоара дата је на шеснаестогодишњи начин, мило и неисказано чедно. Сам Рејмон де Балмоар по наслову рекло би се да је он главно лице романа, међутим то би се много пре могло рећи за Наду Петровић: цела књига је у ствари историја њеног буђења у живот. Рејмон је „принц“, егзотичан, син Француза легионара и Арапкиње, и сам легионар који обожава слободу и ширину пустиње и кога гуши атмосфери Париза у коме је ипак нашао Наду. Две чежње вуку га на две разне стране: ако пође за својом љубављу, неће видети никад заставу на својој тврђави у северној Африци, а ако се врати у њу, губи девојку коју воли: најзад у њему победи крв очева и мајчина и он нагло одлази као што је нагло и дошао. На првој страници је мото: „Чудна је то ствар... Има једно створење које је отишавши однело са собом небо“ (Иго). То створење за Наду је Рејмон. Она остаје

JULI I AVGUST, 1932

ŽENSKI POKRET

117