Женски покрет

jedna statistika prema kojoj od 219 prostitutki samo je 70 bilo normalnih: 118 je bilo slaboumnih, 23 je bilo nastranih, a 8 je bilo duševno bolesnih. U Breslavi su istovremeno od 190 prostitutki 100 bila deca alkoholičara, osim toga 2/3 su bolovale od histerije, epilepsije ili bile slaboumne. Iz naše države, na žalost, fale još podaci. Na moj upit 1929 Ministarstvu narodnog zdravlja kao i pre spomenutih 29 policijskih direkcija dobila sam odgovor da se podaci o tom pitanju istom sakupljaju. Ali, znam iz ličnog iskustva i po izjavama kolega, da prilike kod nas apsolutno potvrdjuju gornju konstataciju. Iz svega toga vidi se jasno da reglamentacija nije uspela da spreči venerične zaraze a upoznavši razloge prostitucije vidi se da nikakva reglementacija samo žena ne može sprečiti prostituisanje. Dogod bude nesavesnih kupaca biće i robe, dogod se budu skromnost, poštenje i rad nagradivalo bedom, a nerad, laž i porok blagostanjem, dotle će biti prostitucije. Mi, feministkinje, želimo da društvo izlečimo radikalno od veneričnih bolesti i od prostitucije, i zato tražimo kao jedinu efikasnu meru: antivenerični zakon da se suzbiju venerične zaraze. A da bi se ograničila prostitucija tražimo: obligatno opšte i stručno obrazovanje žena; smišljenu i konzekventu zaštitu olmadine (specijalno ženske); i zakone koji će od muškarca u seksu-

alnom pogledu tražiti istu odgovornost kao i od žene. Ali, pre svega tražimo potpunu aboliciju tj. ukidanje svake reglementacije, jer su to nepravedne i lažne mere, koje pogađaju samo Ženu. Ne jednakost, nego apsolutna jednakopravnost je polazna tačka ideologije ženskoga pokreta. Razumljivo je zato da feminističke organizacije celoga sveta svaka za sebe, a u Ženevi u komisiji Društva naroda protiv trgovine ženama i decom sve zajednički traže ukidanje ne samo javnih kuća nego svaku vrstu reglementacije. Mi se ne bi trebalo da čudimo kad bi reglementirane prostitutkin j e naših gradova i svi njihovi zaštitnici ustali protiv nas demantujući naše tvrdnje i izjavljujući da su one srećne i zadovoljne, da se ne osećaju uvređene i ponižene i da ne žele drugačiju i veću slobodu nego što je imaju. Kako su sa bolesnim instinktima rođene a usled bede i neznanja duševno zakržljale mi smo navikli da od njih slušamo sve moguće i nemoguće laži. Ali, od vas, žena i muškaraca, koji se nalazite u približno normalnim socijalnim, ekonomskim i zdravstvenim prilikama i koji imate decu žensku ili mlade sestre nadamo se da ćemo naći oslonca za naše nastajanje, jer prema današnjem shvatanju morala niste nikada sigurni da će vaše dete ili vašu sestru ovaj ili onaj radi izvesnih okolnosti proglasiti prostitutkom i reglementirati je bilo na koji način.

ПИТАЊЕ ПРОСТИТУЦИЈЕ И ЊЕГОВО РЕШЕЊЕ

Bepa Кићевац:

Феминисткиње ce бope за једнаки морал за мушкарце и жене и за укидање реглементације проституције. Једна од најтежих последица проституције је ширење венерничних болести, које су једно од највећих социјалних зала; њихов број је велики, последице грозне, и то не само за појединце, већ и за цело потомство, те руше цео породични живот у много случајева. Стога је борба против венерничних болести један од најјачих разлога који покрећу на решавање питања проституције. Присталице обавезног прегледа проститутки и установе јавних кућа и свима њиховим облицима, мишљења су да се ово зло може спречити обавезним прегледом проститутки, сматрајући ове жене као главни извор заразе. Једна огромна већина лекара је данас мишљења да је заблуда, јер је то само борба против једног малог броја уписаних проститутки. У Паризу на 100.000 само 7.000 су под контролом, а 400 по јавним кућама.

Међу тим уписанима, од систематске контроле беже баш оне, које су болесне. По подацима Поликлинике за кожне и венерничне болести, код нас се пење број таквих проститутки, које су побегле од контроле 44%,. С друге стpaнe дознајемо од наших санитетских установа, да је број оболелих већи међу мушкарцима. За Београд је проценат венернично оболелих мушкараца био 35,7% а жена 6,8% од броја прегледаних. У целој Краљевини је године 1925 било болесних 65% мушкараца а 35% жена, од целокупног броја прегледаних. Из ових података је очевидно, да извор заразе претстављају болесници без разлике пола, те је у најмању руку нелогична борба не против болести саме, већ против болесника, и то против једног слабог процента болесника. Признајемо да овај слаби проценат болесника претставља велику опасност за ширење заразе, али није никако ефикасна метода њиховог прегледања као искључиво профилакти-

104

ŽBNSKI POKRET

JULI I AVGUST, 1932