Женски покрет

чно средство. Поред тога, преглед тих жена је вршен на начин, који никако не може бити систематски. Да поменемо само овај, толико познати пример, који се увек цитира: за време једне гимнастичке свечаности у Штрасбургу, само једна девојка у јавној кући имала је више од 100 посетилаца преко дана. Како се дакле ту и може помислити на неку „сигурност“ од заразе? Међутим, треба подвући, да се и лекарски прегледи проститутки врше најчешће под приликама, које не одговарају савременом стању медицине (недовољни уређај прегледаоница, невршење микроскопских прегледа и т. д.). Али, када додамо да чак и прегледи вршени под најповољнијим условима не дају апсолутну сигурност да једно венернично оболење не постоји, онда је јасно колика је неефикасност оваквих некорисних прегледа. Та лажна и илузорна сигурност је много опаснија што је много rope но да је човек свестан да сигурности од заразе у општењу са слободном проститутком или у јавној кући уопште нема а то је у ствари једино тачно. Мени се чини да je XX век са тим својим профилактичким методама мање логичан но Ренесанс кад се сифилис раширио у Европи и то у страховитој мери и са много горим последицама но данас. Тада смо имали све страхоте једне salpètrière и мучене жене, али је вођено рачуна о целокупном инфицираном становништву, а не само у једном малом проценту незаштићених жена. У XV веку одржаване су религиозне процесије, становништво се од сифилиса бранило као од куге, градови нису пуштали болеснике у своје зидове. Безансон, Берн и друге тврђаве истерују ван својих зидова сифилистичне болеснике, не пуштају у капије своје грађане ислужене војнике: тадашња карантела! Тадашње власти, поред свег непознавања саме медицине биле су приступачније модерним идејама социјалне медицине које захтевају у једном широком замаху заштиту целокупног становништва против венерничних болести а не илузорну заштиту маленог броја фаворизираних појединаца мушкараца. Да је систем реглементације у ствари неефикасан видимо и из ових података. Док у Београду и Загребу где је овај систем још примењен, број оболелих расте; од 1922 до 1925 прираштај је за престоницу 201 на 100, за Загреб 280 на 100, у Љубљани где је аболиција прираштај је 120 на 100 само.

Потреба ширих мера у борби против венеричних болести. Ради спречавања ширења венеричних болести потребне су друге, генералније мере. Могућност бесплатног лечења је врло важан моменат, а тај је код нас спроведен у пуној мери. Данас у целој држави имамо поликлинике за кожне и венеричне болести које лече велики број бесплатно. Њихова дужност је у исто време обавештење нарочито омладине од опасности заразе и оне то и чине, али бисмо можда желели да се у овоме правцу њихова делатност још више прошири. Данас је становништво ипак здравије но што је било одмах по рату и то благодарећи активности наших санитетских установа. Међутим, поред ове тачке бесплатног лечења које захтевају сви који желе ефикасну борбу против ових заразних болести није спроведен други важан принцип: процент обавезне пријаве и обавезног лечења. Никаквог зла не може бити на овај начин који се, наравно, мора спровести на врло дискретан начин. Поред лечења треба увек инсистирати код заражене особе са објашњењима колико је опасан и како треба чувати друге од тог зла. Казна је врло природна последица ако заражено лице поред све те обавештености зарази кога из околине и нанесе му тиме беду коју није имао право да учини. Социјална страна питања проституције Оставимо медицинско поље и борбу против венеричних болести о којој ја нисам ни позвана да говорим као нестручњак. Несумњиво је да је ово врло важно, али питање проституције је много шире и компликованије. Пролетос нам је г. Релфс, секретар аболиционистичке лиге, рекао: „Кад би медицинска наука пронашла начин да се венеричне болести излече за један дан, или неки сигуран профилактични метод да се од њих сачувамо, питање аболиције реглементације проституције, опет остаје у пуној важности и питање лечења узрока проституције и њено искорењивање мора нас бавити и ако је отклоњено највеће зло које она собом доноси". И заиста, цела социјална и правна страна остају у пуној важности. Ја мислим да овде није потребно износити цифре које показују економску беду жена које се одају проституцији и тиме указати на главни узрок зла. Ми га сви добро знамо. У својој новој књизи „Трговина бијелим робљем“ Д-р Шиловић нам износи читав низ страховитих примера

JULI I AVGUST, 1932

ZENSKI POKRET

105