Женски покрет

ce врати једноставнијем животу. Сада баш није време за целокупно решавање најделикатнијег питања друштва по интенцијама радикалних реформатора. Но, тиме нипошто нећу рећи да нам у Југославији нису потребне реформе у брачном и породичном праву, јер за те реформе не само да имамо преку потребу, него имамо о начину и резултатима таквих промена већ много искуства из других земаља. Наше брачно право је основано на правима оца као поглавице породице, или другим речима на потчињености жене као супружника и мајке. То право и неправо не само код нас, него у свима земљама, где су грађански законици и многи други закони саграђени са гледишта приоритета мушкарца јесте доказ како је опште мишљење било прожето идејом да је жена мање вредна, јер закони нормирају само стварно стање неког доба. Добре реформе брачног и породичног права наравно нису спасоносни лек за унакажени и нагрижени породични живот, јер недостајање тих промена није једини разлог за садашње потцењивање и нескладност породичног живота. Ове реформе биће опет доказ да старе норме не одговарају више савременом мишљењу о вредности жене у породичном животу. Некад је породица била такође привредна јединица продуцент за властите потребе. Садашњи привредни систем је са малим изузецима — ту функцију породице уништио и друкчије не може ни бити. Поред тога је тај систем највише допринео томе да су се уздрмали морални темељи породичног живота. За већи проценат породица данас уопште не постоји породични живот у смислу душевне и духовне јединице. За тај огромни проценат породица дао је мали Пољак у Њујорку одговор. Кад је запитан, да ли говори код куће са својом мајком пољски, рекао је: „Са својом мајком уопште не говорим, јер долазим кући само да једем и одмах одем“. Наравно кад се морају за голу егзистенцију породице мучити отац, мајка, недорасла и одрасла деца, не нађе се времена за неговање правог породичног живота. Но када породице немају ни примеран стан, ни осигурану голу егзистенцију, како можемо очекивати да породични живот остане на моралној висини, да постане етичка институција, која ће утицати у добром смислу на развитак друштва? Породица мора да је важна социјална у-

станова. Она то данас не може бити, јер јој недостаје најосновнијег услова: материјална обезбеђеност. Док не постигнемо такав поредак друштвеног живота, да за брак могу способни људи без Дамокловог мача незапослености и са сигурношћу прихода, који не гарантује само голу егзистенцију него даје могућност лепе разоноде, дотле не смемо очекивати да ће која друга реформа подићи брак и породицу на пристојну висину. Ако продужимо у смеру да човек нема другог циља у животу него тај, да зарађује само за голу егзистенцију, тј. да је ствар као што је ствар свака машина, коју одржавају док не изради одређени максимум, а после се одбаци — дотле ће трајати срозавање породичног живота. Да човек ствар издржи што дуже у привредној машинерији, он напреже организам преко својих снага и не остаје му времена да своју пажњу поклања себи и породици. Он жуди у својој исцрпености и отупелости после монотоног рада за забавом, која му може брзо разгонити умор. Данашњи човек је присиљен да живи празним животом и то је поражавајуће за породицу, а такође за цео јаван живот. Људи који раде напорно сваког дана кроз године и године, немају снаге да се удубе у проблеме живота друштва и државе, него су приморани да примају за свету истину све што им услужна, површна и зависна журналистика набрбља. Темпо данашњега привредног живота и све његове штетне последице још много више погађају ону жену, која мора да врши поред породичних дужности још и дужности позива. У околностима, у којима се данас развија породични живот, моногамија брака је у највећој опасности, јер огромна већина данас не тражи центар живота у породици него ван ње. Моногамија брака је у наше доба предмет дискусије: да ли треба да се задржи или треба на њено место поставити неку другу форму. Али, ако су минуциозна истраживања етнолога и социолога о такозваним „пракултурама“ тачна, која доказују на основи огромног материјала да су теорије Бахофенове и Морганове о еволуцији породице од промискуитета (хаотична заједница сполова) преко матријархата до патријархата погрешне, не бисмо смели презрети историјску истину о важности моногамије као основе породичног живота (Alfred Vierkandt: Handwörterbuch der Sociologie, стр. 112 и даље, издање 1932 год.). Немачки филозоф W. Wundt каже обзиром на нови огромни материјал о томе питању: „Важно је да култура није остварила моногамију, него да је моногамија била основни услов

OKTOBAR, 1932

ŽENSKI POKRET

139