Женски покрет

за културу. Не преостаје други излаз него да сматрамо моногамни брак у истини као примарни обичај, којим је човек из природног стања ступио у културно стање“. И енглески етнолог и социолог W. Н. Rivers каже: „Наше данашње знање не даје нам ни крпу једног доказа у корист таквог стања као што га је поставио Морган о најранијем стању човечјег друштва. А такође не постоји доказ да је ипак био промискуитет владајући принцип при неком народу у ма којој доцнијој фази историје човечанства“. (Цитирано у горе поменутом делу »Handw. der Soziologie«), У овој историски утврђеној важности моногамичког брака за културни развитак човечанства жене имају моћно оружје да одбране нападе на моногамички брак. Нестанак моногамичког брака значиће за жену велики морални губитак. Противници моногамичког брака не кажу одређено шта желе поставити на његово место; али ма шта да поставе, мислим да би морало да личи на промискуитет.

Моногамички брак наравно да је био за жену увек тежак, јер и та форма нипошто не искључује, нарочито ако је окован у такав ланац као што је окован у католичкој цркви, да не долази до тешких несугласица међу супружницима и до тешких увреда жениног достојанства. До ових несугласица и повреда мора доћи, јер у тако много случајева супружници не улазе у брак као равноправни и једнаковредни партнери, него под девизом: „Он је твој господар“. Жена прва закржља у браку, јер традицијом санкционисано мишљење је да је браком и породицом жена постигла свој задатак. Зато она није у стању даље да развија своју личност, а ако не може довољно енергично заступати право развијања свога „ја,“ она мора да постане душевни и духовни богаљ. (Наставак у идућем броју.)

Штеби Алојзија

ПОВОДОМ ПИСАЊА „ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ЖЕНЕ“ О НАШЕМ ПОКРЕТУ

Наш чланак „Право гласа жене у идеологији Женскога покрета" изазвао је одговор од стране „Југословенске жене“, под натписом „Женски покрет у Југославији“. У чланку се понова критикује рад наше организације, као неактиван, сведен на „кабинетско читање и писање две до три жене“, на „предавања двојице-тројице мушкараца о вечито истим питањима, у кругу двадесетак вечито истих особа у престоници“, као „одлажење две-три вечито исте даме у иностране центре“, итд. Према мишљењу „Југословенске жене“, изгледа да је у нашем покрету увек исто, док је у њој, ваљда, све друкчије, и никад исто. У чланку се, даље, понова пледира за „вођу“ покрета, за „одлазак у масе“, за једну вољу, и томе слично. У чланку има и мисли да човек није „крив због неуспеха‟, али да је „крив морално због нерада". Уведен је у полемику чак и Кнез Лазар на Косову, као пример за којим треба ићи. Управа „Женског покрета", међутим, никад није спречавала никога да друкчије мисли, чак и овако; да интензивније ради; да се не слаже са радом „Покрета", и да га критикује, ма и овако „добронамерно“. Али је увек сматрала да критика још није акција, а да је много лакша од сваке акције; да „Женски покрет“ не треба да тежи за тужном славом

Кнеза Лазара на Косову; и да би увек била крива, ако би „Покрет“ довела до неуспеха. Чудновато је, кад је „Југословенска жена“ тако пажљиво пратила рад „Женскога покрета,“ да је уочила само два до три имена, међу оним лепим бројем жена, које су на разним интернационалним скуповима заступале наше феминисткиње! Можда јој овај број изгледа тако мали зато, што до сада то поверење нико још није указао њеним присталицама? Осим овога, ако женски покрет треба, по његовој важности и значају, упоређивати са хришћанским и радничким, није рђаво сетити се да ни један ни други није тако брзо успео; и да је за један требало деценија, а за други столећа, па да дођу до пунога успеха и победе. Ако „Југословенска жена“ држи да се у њеноме колу налазе апостоли, који би до успеха дошли брже но апостоли хришћански и раднички, онда се, ипак, надамо, да нам непристрасни оцењивачи неће замерити ако у то посумњамо, и ако не сматрамо да је наш рад одвећ спор. Ми се, уосталом сасвим слажемо са „Југословенском женом“ „да се вођа рађа“, али остављамо „Југословенској жени“ част да се демагошки вођа жена, за кога се она, сасвим јасно, определила, роди у кругу њених једномишљеника. На послетку, ако би се требало и даље

140

ŽENSKI POKRET

OKTOBAR, 1932