Женски покрет

tačno ceniti dejstvo pojedinih gasova, mi imamo nekoliko brojeva, koji ih karakterišu. Jedan od najizrazitijiih je smrtni broj ili Habetova konstanta. Za fosgen je ova konstata 450; ona je ujedno najmanja a fosgen je prema torne najotrovniji. To jest, ako se na 1 m 3 vazduha nalazi po 45 mgr. fosgena smrt će nastupiti za 10 minuta. Ipak od ovog najotrovnijeg gasa mi možemo da se branimo, a koliko i kako govoriću docnije kad bude reč o odbrani uopšte. U istu grupu zagušljivaca sa fosgenom, dolazi još jedno jako otrovno jedinjenje hlorpikrin. I ovo jedinjenje je već odavno poznalo. Otkriveno je još 1848 godine. Dobija se dejstvom hlornog kreča na izvesnu so pikrinske kiseline, koja ima inače i drugih primena. Pikrinska kiselina upotrebljava se u bojarstvu kao žuta boja a i u industriji eksploziva. A, hlorni kreč, poznato je, upotrebljava se za beljenje i kao dezinfekciono sretstvo. Hlorpikrin u manjim koncentracijama deluje kao suzavac, a u većim količinama njegovo je dejstvo slično fosgenu. Hiorpikrin, takođe, vrši poremećaje i u organima za varanje, izaziva opštu slabost i čovek zagušen hlorpikrinom ne može duže vremena da govori. Za vreme rata najviše su ga upotrebljavali Rusi. Teren zagađen hlorpikrinom mnogo je duže nepristupačan nego li fosgenom. Tako isto na hiorpikrin voda ne dejstvuje, dok fosgen razlaže. Hrana zagađena hlorpikrinom jako je otrovna. Jedan veoma otrovan gas, koji spada u grupu koji dejstvuje preko živčanog sistema, je cijanvodonik. Njega su prvo Francuzi upotrebili, ali na sreću ovaj gas ima relativno malu specifičnu težinu, te se brzo razilazi; zatim vrlo se teško u sudovima čuva usled njegove velike isparljivosti. Dejstvo cijanvodonika gotovo se ne oseća, nego se samo izvesni nervni centri parališu, čovek se ukoči i za nekoliko trenutaka je mrtav. Ljudi otrovani cijanvodonikom daju utisak kao da spavaju. Po brzini svog dejstva cijanovodonik mogao bi se metnuti na prvo mesto, no na sreću on iz tehničkih razloga nije zgodan za ratne svrhe. Ima još jedan gas koji ne izaziva gotovo nikakav nadražaj, a međutim njegovo otrovno dejstvo je vrlo veliko: to je ugijen-monoksid. On dejstvuje na taj način što se direktno vezuje za crvena krvna zrnca. Na taj način smanjuje količinu slobodnih krvnih zrnaca, koja su potrebna za vezivanje kiseonika iz vazduha. Trovanja ugljen monoksidom, dosta su česta i u svakodnevnom životu, jer se on nalazi svuda gde se vrši nepotpuno sagorevanje uglja. Naročito su česta tro-

vanja pri glačanju - »peglariju«, upotrebi mangala, pri radu po dubokim jamama, bunarima i t. d. Otrovanima ugljen-monoksidom treba dati što više vazduha, odnosno kiseonika, no to, naravno, u slučajevima gde trovanje nije već uzelo maha. Za ratne svrhe ugljen monoksid je pogodan, što je vrlo otrovan i što ga obične maske ne zadržavaju. I najzad, da progovorimo o jednom bojnom otrovu, koji je ipak najžešči i najopasniji, jer napada sve organe sa kojima dođe u dodir i razara svaku živu ćeiiju. To je iperit. Ime je dobio po mestu gde je prvi put upotrebljen. Inače po svom hemiskom sastavu je organsko jedinjenje, koje je već bilo poznato 1860 godine dihlordietilsulfid. Ovaj bojni otrov je na običnoj temperaturi tečnost; kad je potpuno čist bezbojan je i bez mirisa, ali za ratne svrhe obično sadrži neke primese od kojih ima manje ili više žutu boju. Iperit, ovakav kakav se upotrebljva, ima i jedan karakterističan miris, koji potseća na slačicu ili pak na rotkvu. U ratu se najčešće onda upotrebljavao kad je trebalo zaustaviti neprijateljske trupe, jer iperit ima tu osobinu, da od svih bojinh otrova najduže ostaje na terenu, pošto je njegova isparljivost dosta mala. Ako je čovek okružen vazduhom u kome se nalazi desetomilioniti deo iperita, već oseća kako ga peče za oči i ako se duže zadrži dobija zapaljenje očiju. Dejstvo ipirita često se ne oseti odmah nego tek posle nekoliko časova. Posledice ostaju na očima, koje za nekoliko dana osiepe, zatim na plućnim organima naročito u guši; u organima za varenje gde prodre preko pljuvačke i spolja na koži, te najčešče stradaju ona mesta gde je koža najtanja i najosetljivija, kao na pr. pod mišicama. Ako bismo kanuli samo jednu kap na kožu u prvo vreme ne bismo osetili ništa. U tome i leži glavna opasnost, što često povređeni i ne slute da je razorno dejstvo ovog otrova već počelo. Posle nekoliko časova, mesto gde je iperit kanuo pocrveni; još nešto docnije počne da se stvara plik, sličan opekotini i najzad rana počne da krvavi i vrlo se teško zaceljuje. Dejstvo iperita na kožu češto se poredi sa dejstvom ultravioletnih ili Rentgenovih zrakova. No ipak dejstvo ovih zrakova izaziva bolest samo kože, dok iperit izaziva bolest svih organa. Pošto smo se, u glavnom, upoznali sa osobinama nekih bojnih otrova, da vidimo koje su to mogućnosti i kolike su, u pogledu odbrane. Nas prvenstveno interesuje odbrana civilnog stanovništva. Pretpostavlja se, ne može se po ovom pitanju uopšte ništa sigurno reći, jer ovakvih ratova do sada još nije bilo, da neće sve sta-

АПРИЛ— MAJ, 1933

ЖеНскИ ПоКрЕТ

59