Женски покрет

извесне категоричке закључке на основу ма какве спроведене анкете, а поготову ове. Тако звана дивот-издања, симпатичан слог, илустрације, књига која моментано кружи по разреду, особите симпатије или препоруке предметног наставника за једног писца играју често пресудну улогу. Стога би било сувише смело закључивати, према цифрама које ова анкета показује, да загребачка деца више воле романтику, док су београдска деца реално настројена. И ма да су објав љ ени дијаграми дечје лектире у нас врло занимљиви, то ипак морамо претпоставити да се они могу сваког часа изменити, чим изиђе подесније или приступачније издање неког нашег или страног писца. Највећу радозналост читалачке публике привући ће, наравно, попис књига које су данас на тржишту, и које деца ваља да читају. И ту је, природно, извршен избор, и унето је само оно што има бар икакву књижевну вреддност. Али из бојазни да би се спровођењем једног строгог уметничког мерила број препоручљивих књига сувише смањио, редактори су, како сами кажу, „морали отступити мало од свога идеала, то јест да покажу само оно што је најбоље у сваком погледу”. Добро је што је у том списку преводна књижевност издвојена од оригиналне. Сада смо тек добили јасну слику шта су наши, југословенски писци, од свог талента посветили деци. Ма да тај списак није у ствари велики, он ипак није ни незнатан, и, што је најважније, у њему су назначена дела од трајне вредности, која ће за увек остати књижевно благо младежи наше. Ту су, уз народне песме и приповетке, дела за децу и омладину од несумњиво правих уметника: ту су заступљени Брлић-Мажуранић Ивана, Јовановић-Јован Змај, Касовиц-Цвијић, Кете Драготин, Левстик Фран, Максимовић Десанка, Мешко Ксавер, Назор Владимир, Његош, Стритар Јосип, Тартаља Гвидо, Трухелка Јагода, Жупанчић Отон и многи други. Ма да се при извођењу избора није имало никаквог parti pris, то je ипак, по свршеном послу резултат био донекле изненађујући: осим народних приповедака и песама, од Словенаца је узето 54 писца са 82 дела, од Срба 50 писаца са 82 дела, а од Хрвата 22 писца са 65 дела. Имајући увек у виду „југословенски моменат”, то јест, да се код деце "и путем књижевности учврсти oceћaj народног јединства, као и свест о потреби заједничке акције", редактори су с једнаком готовошћу и љубави

унели сваку словеначку, српску и хрватску књигу која би могла послужити циљу који су они себи поставили. И зато he наша деца, а исто тако и родитељи и издавачи видети колико се мало међусобно познајемо, и како нам ваља у будућности то поправити. У исти мах из овог каталога види се јасно и све што нам недостаје: ми немамо омладинских књига које обухватају у једном обиму свеколику југословенску земљу, све југословенске великане. Ми немамо књига које на пријатан и лак начин пропагирају идеју народног јединства. Немамо одабраних страна из наших писаца о деци и за децу. И најзад, немамо никаквих књига, - а та врста књижевности у последње време негује се у знатној мери нарочито по англосаксонским земљама, - ми немамо књигa ca тенденцијама међународног споразумевања и зближавања. И део списка посвећен преводној књижевности наводи на извесна размишљања: штета је што се једно и исто дело преводи и објављује засебно у Београду и у Загребу, и то тако да је често каснији превод слабији од ранијег. Затим извесна страна дела, надалеко чувена, чији су преводи објављени у Загребу, сасвим су непозната у Београду, или обратно. Даље, енглеска и руска деччја књижевност, које су управо најбоље дечје књижевности на свету, слабо су превођене у нас, пошто издавачи не објављују дела по строго постављеном програму састављеном од стручњака, него по случајној понуди преводиоца. Да завршимо. Ова брошура пружа нам пуно драгоцених података за многа актуелна питања у вези с дечјом књижевношћу, а још више даје нам потстицаја за рад који треба тек да се изведе. Можда се сваки од нас неће моћи сложити с учињеним избором, можда ће многи наћи да су остала непоменута извесна дела од значаја и од уметничке вредности, док су унета друга, која то не заслужују, или, пак, премашају моћ дечјег конципирања. Али, послови ове врсте, кад се раде први пут, нужно повлаче за собом разне омашке, и дужност је добронамерних читалаца и критичара да редакторима скрену на њих пажњу. У сваком случају, мора се одати признање чланицама Женског покрета, а више свега главном редактору г-ђи Јулији Бошковић, које су издавањем ове брошуре и припремањем изложбе извеле један тежак и сложен, али благородан задатак.

Паулина Лебл-Албала

АПРИЛ— MAJ, 1933

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ