Женски покрет

п обуда и слободоумних тежња а уз то врло образложена и речита одбрана феминизма, мислио је Светозар Марковић да ћe се женско питање код нас ставити «на дневни ред». По њему, Милово дело садржавало је «необориве доказе» за женско ослобођење и он је у том погледу потпуно усвајао Милове закључке. Биће од интереса зато да у изводу изнесемо најглавније мисли овога дела. Жена је у потчињеном положају према мушкарцу, али тај однос није природан. Човек је жену потчинио по праву јачега, и то стање прешло је у обичај, а обичај у закон. Услед вековне потчињености карактер женски изменио се тако да се не могу тачно одредити њене природне способности. Зато жени треба дати услове да своје способности покаже и усаврши. Треба јој допустити слободу рада, у чему ћe човечанство двоструко добити у снази. Положај жене у породици «гори је од положаја роба», јер она нема права чак ни на своју сопственост. Друштво треба да је основано на равноправности чланова. Жена, као члан друштва, мора имати права на слободу личности и опредељење у погледу занимања, иако је у браку. Приговор противника да жене не могу да врше послове које људи раде, неоснован je, jе р је примерима доказано да жене могу «радити без изузетка све оно што раде и мушкарци, и да то могу радити са највећим успехом и чашћу.» Треба им само допустити утакмицу са људима. Жени треба дати право гласа, jеp oнa je у прошлости показала да има дара за управљање највишим државним пословима. Практичан смисао жене иде у прилог човечанству, јер допуњује спекулативан дух човека. Нервнија природа жене, ако се само правилно упути и васпита, може да да сјајне резултате, јер и код човека, и код читавих paca има тих одлика, па су оне искоришћeнe на част човечанства. Што жене нису дале велика имена у науци и уметности то је само због тога што се оне нису вежбале довољно у том правцу. Због својих обавеза према породици и друштву оне имају мало времена да посвете вежбању неопходном за усавршавање способности и дара. Једна чувена жена рекла је (тачно и духовито) да «све што год жена уради, уради кад доспе.» Жена, затим, нема ни амбиције која би је потицала на рад. У њој је, дугом потчињеношћу, уништена лична амбиција, јер друштво јој је придавало угледа само преко мушких чланова. У моралном погледу жена је виша од мушкарца. Саме жене ипак неће бити у могућности да извојују себи права, док и већина људи не буду за то. Изједначењем жене и човека у друштвеном, правном и по-

литичком погледу извешће се и морални преображај човечанства, јер ћe тада «не рођење, већ једино заслуге да даду законито право на власт.» Жена заслужује слободу личности у име моралне и социјалне правде. Овај систем мисли, изнет у логичној и психолошки продубљеној расправи од тако чувеног мислиоца као што је био Џон Стуарт Мил, наилазио је на одобравање код свих слободоумних елемената. Дело је било као неки манифест феминизма И њега је усвојила оа идеализмом револуционарна руска омладина шесетих година а реалног израза тим схватањима дао је Чернишевски у свом роману Шта да се ради? Овај роман почео се код нас преводити исте године кад је изишло и дело Потчињеност женскиња. Роман је излазио у Раденику, листу Светозара Марковића, и то само прва књига, али име преводиоца није било означено. Један одломак преведен је и у Раду, социјалистичком часопису. Ко зна да први преводилац овога дела није био сам Светозар Марковић; у сваком случају он је морао бити његов инспиратор. Светозар Марковић је први код нас формулисао основне принципе феминизма, распростирао савремена, позитивна схватања о њему, потицао друге да раде на примени тих идеја и припремао неизбежни развој овога покрета код пас. Иако његов идеолошки феминизам није ишао са стварним стањем код нас, женско питање, захваљујући њему, било је покренуто и хватало је све шири обим. Он је предвидео његов правац у будућности, и у погледу феминизма за њега се не може рећи да је био утопист, него визионар. Скерлић је у својој изврсној студији о Светозару Марковићу оставио ове значајне редове о њему: «Тешко је учинити то признање, али је истина, да је Марковић пре четрдесет година са својим идејама социјалне правде, слободе мисли и феминизма, потпуније и тачније представљао демократски идеал но што то чини данашња демократија у Србији.» О женском питању наилазимо све чешће по часописима и дневној штампи. У Младој Србадији, 1872 године, изишао је у преводу чланак О женском питању од Францускиње А. Лео, у коме је критички дат преглед за развој тога питања. У њему се налази овај интересантан закључак: «Уз питање женско везане су многе важне реформе у законима, у обичајима, у карактеру људском уопште. Равноправност женскиња мораће да поведе за собом уништење проституције (занатског продавања тела), моpaћe да пренесе наравственост из теорије у само дело и да измири љубав са породицом‟.

СЕПТЕМБАР—ОКТОБАР 1933

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ