Женски покрет

Da bi utvrdio karaktere polnosti pisac, odličan poznavalac biologije, studira seksualne odlike mužjaka i ženke u životinjskom carstvu. On traži te odlike svuda, u svima klasama i redovima, među bićima koja žive na zemlji, u vodi, u najvećim dubinama morskim i u vazduhu. Fiziologija sparivanja i rađanja novih generacija za koju nam on daje mnogobrojne primere je jedan odeljak u knjizi koji se čita kao najzanimljivije delo iz lepe književnosti dajući nam slike i istine iz života pored kojih svakog dana prolazimo a koje tako malo znamo.

Primitivno stanje je hologamija, seksualna indiferentnost. Jedna ćelija-majka se deli na dve, ove se dalje dele i t. d. Na docnijem stupnju razvića polovi se diferenciraju. Time se razvija i seksualni nagon; pošto postoji mužjak i ženka potrebno je da se one sjedine radi održanja vrste, a tome pomaže seksualni nagon. Tu se već razlika opaža: instinkt traženja razvija se kod mužjaka. Ženka je mnogo manje aktivna, manje pokretna, često skrivena što joj je potrebno za zaštitu potomstva. Mužjaci i ženke stiču nove osobine, čisto seksualne osobine. Organi za kretanje su kod mužjaka (letenje, plivanje) razvijeniji, ponekad čak i jedan pol - matica odbaci krila - ih i nema. Ženski rod je glavni zastupnik interesa prirodnih ciljeva i on je zaštićen. Muški pol je lutalački, dakle periferan, dok je materinska životinja sociološki centralni pol, osnovni pol, pra-pol. Ono što vidimo za organe za kretanje važi i kod drugih organa. Mužjak ima mnogo razvijenija čula (miris, vid i t. d.). Ta činjenica da on mora da luta da bi došao do svog partnera čini da su mužjaci i u tom pogledu razvijeniji. Tražeći njega oni bolje upoznaju svet i bolje primaju spoljne utiske. Kad najzad posle vrlo dalekog, često puta avanturističkog i teškog putovanja dospe do ženke, najčešće nailazi na jednog partnera koji je odmeren, hladan, ravnodušan i pun inhibicija. Kod ženke su te osobine koje se mogu nazvati čulom izbora stvorene zato da ona može hladno posmatrati tog došljaka i načiniti izbor najboljega i time doneti što bolje mlade na svet. Njemu je taj instinkt nepoznat, njemu je prva dobra, jer se dosta i namučio da je nađe. Da je probudi iz učmalosti, on mora biti lep, ukrašen perjem, mora imati lepe boje, lepo pevati, biti dobro naoružan rogovima ili vilicama da bi pokazao svoju lepotu i snagu. Buduće majke, skromne spoljašnosti, ćutljive, skrivene, prirodna su veličanstva kojima je priroda dala zadatak da se staraju o potomstvu. Mnogo

je veći socijalni značaj tih skromnih bića nego brbljivih i sebičnih lepotana kojima je najvažnije da sebe zadovolje. Njima je cilj spajanje, a ne razmnožavanje. Njena uloga se razvija tek posle akta oplođavanja. Dok on često puta posle svoje završene uloge i strada (kao trutovi posle oslobođavanja matice), nju priroda tek onda štiti. Ako priroda hoće negde da učini uštede, ona to čini samo na račun muškaraca, ona nema pijeteta za nematerinski deo roditelja. To je pomoćni pol koji može čak i nestati bez opasnosti po rod, jer se može pojaviti partenogeneza, rađanje bez oceva.

Pošto je na osnovu bilogije, fiziologije i anatomije utvrdio seksualne odlike živih bića, Bergmann primenjuje ta fakta na najviše organizovano biće, na čoveka. Svi osnovni instinkti muške seksualnosti nalaze se kod kulturnog muškarca. Instinkt traženja u krajnjoj liniji dovodi do filozofskih, naučnih, umetničkih i tehničkih pregnuća. Oko se razvija do teleskopa i mikroskopa. Mužjak peva da bi zaneo ženku, a zatim peva dalje l’art pour l’art. Stremljenje sjedinjenju s drugim polom dovodi do želje da se duša utopi u božanstvu (aprokstatis). Dakle seksualnost je osnov pesništvu i plastici starih Helena, budističkoj i hrišćanskoj mitologiji, sistemu mističara, renesanskom slikarstvu, klasičnoj muzici, literaturi i nauci svih modernih naroda. U svima tim oblastima muške intelektualne potencije žena ne može uspešno konkurisati muškarcu i svaki moderan pokret koji potpuno izjednačuje ženu sa njim pogrešan je. Seksualni dimorfizam, formalni dimorfizam, inteleklualni dimorfizam je činjenica koja se mora poštovati i maskulinizirana žena je pogreška mcderne kulture. Kod žene nailazimo drugo nešto: monstruozno razvijen instinkt čuvanja potomstva i materinski instinkt, dakle socijalan nagon i nagon reda čega opet nema u muškoj prirodi. Iz tog socijalnog instinkta materinskog pola klija njegova biološka kvalifikacija za ćeliju koja će postati država i koju nikad ne treba tražiti u muškom rodu, već u materinskom. Tako su obeležja polova duh saznanja za muški i duh materinstva za ženski. Njihovom saradnjom je priroda dovela svet iz kosmičkih magla do kraljevskog oblika čoveka. Da bi i dalje bilo napretka u čovečanstvu, ono treba da se drži te podele uloga koje su prirodne, ali mi vidimo da se pošlo sasvim drugim putem. Muški pol je potlačio ženski, sprečio je slobodno razvijanje njenih prirodnih osobina skoro 30C0 godina. Tek se u XIX veku žene počinju buniti

104

ŽENSKI POKRET

NOVEMBAR—DECEMBAR 1933