Женски покрет

Žena taj osjećaj gubi i gazi kad se sva izgubi u muškarcu. Muškarac se nikada neće toliko izgubiti u ženi, da zaboravi na sebe. U tom je njegova snaga i njegova pobjeda. Kad žena shvati tu istinu, zavladat će svijetom. Monika: Sve su žene među sobom sestre i one rađaju čovjeka. U njihovim rukama počiva sudbina svijeta (samo što one to još ne znaju). One misle da su slabe i da ne treba s njima računati, ali one su velike snagom, novom snagom, koja će stvoriti nove zakone i novi moral. Žena nosi ne samo u svom krilu, nego i u srcu budućnost svijeta. To su temeljne misli, koje se provlače dramom, to su rekla bih „Leitmotivi“ ovih dviju junakinja drame. Zagreb

Dr. Zdenka Marković

Iz Sarajeva je primilo uredništvo o drami „Monikin slučaj" dva članka i kratak dopis, koji donosimo najpre. Dopis glasi: „Na molbu Ž. p. u Sarajevu je bila uprizorena 17 marta drama „Monikin slučaj",Iako je prije pretstave gost sarajevskoga Ž. p. gđu Dr. Mlra Vodvarka-Kočonda, pretsjednica zagrebačkog Ž. p. održala kratko, ali jezgrovito predavanje o autorki drame, njenim mislima uopšte, a specijalno o onima koje su izražene u tom komadu, drama je i u Sarajevu slabo prošla kao i u Zagrebu i Beogradu. Naravno, protivnici feminizma tumačili su komad na svoj način i na osnovu tih tumačenja htjeli da poraze svu feminističku ideologiju u pogledu odnosa žene i muškarca. Bili su toliko nestrpljivi da nisu htjeli više ni saslušati vanredno predavanje gđe Dr. Mire Vodvarke-Kočonde, koja je sutradan, 18 marta, na Narodnom univerzitetu pred dupke punom salom (što je u Sarajevu rijetkost) govorila o „Braku, savremene žene“.

„Рат мушкарцу"

„Овако би требало да се зове комад „Моникин случај“ од М. ШчепковскеМорозовић, приказиван у суботу у нашем позоришту комад бијеса жене, бруталности и суровости једног назирања на брачни живот.“ Ово је наслов чланка што га је Југословенски лист донио 20 марта о. г. од „Ђ“. У томе чланку писац износи своје схватање о комаду „Моникин случај.“ То схватање је неповољно што се већ по наслову види. Чини ми се, да се писац чланка није у саму ствар довољно уживио те није

осјетио оно што je осјетила и о чему je претходно говорила гђа Др. М. Кочонда као што се. и сам писац хвали у истом чланку. Не упуштам се у критику тога комада ни његова приказивања, јер нисам критичар као ни књижевннк ни умјетник, већ обична домаћица, супруга и мајка, али као жена за. које је, мислим, тај комад и намијењен, усуђујем се повући паралелу схватања свога и писца чланка у Југословенском. листу у погледу тога комада. Док писац каже да би комад „Моникин случај" требало назвати „Рат мушкарцу” и означује га као комад бијеса жене, бруталности и суровости једног назирања на брачни живот, дотле сам ја ауторицу овако разумјела. Жена је сва саздана од љубави и за љубав и то баш за ону тиху, идеалну, брачну и породичну љубав. Зар нам ауторка у Моники не даје слику савршене женске љубави за мужа, породицу и човјечанство? За мужа жртвује све, да дијете роди, подвргава се операцији, стављајући и живот на коцку. Па и разочарана, преварена, понижена, жали, чезне за дјететом, које је Тонка требала да роди иако је знала да је то дијете плод невјере онога кога је она нада све љубила. Па зар хладна, реална Ана, тјешећи Монику не баца болан поглед са уздахом: „Да и ја сам се разочарала!" Тај уздах био је вапај за промашеном породичном и брачном срећом. Тонка, груба жена, без наобразбе, пала до проститутке ипак чезне и тражи онога правога, који ћe joj поклонити истинску и трајну,. а не само тренутну љубав и за њега би се борила и другој бацила у очи сумпорну киселину. Сви ти моменти истичу прирођену чежњу жене за браком и породичном срећом, а никако пропагирање борбе против породице и материнства, како каже писац чланка. Зашто је „Моникин случај" обиљежен као феминистички комад? пита господин „Ђ.“. Зато што ауторица у томе комаду упућује жену, да буде свјесна себе и своје снаге. И онда кад се разочара, превари и не постигне оно што јој и по природи припада, да не клоне духом, већ да нађе начина како he своју енергију и способност искористити за добро човјечанства, чији је и она члан. Ето то су утисци, које сам понијела са. премијере „Моникин случај“. Пратила сам то као један случај, што и. сама ауторка већ у наслову каже. Нажалост.

ЖЕНСКИ lIOKPET

АПРИЛ 1934