Женски покрет

Ca професорског конгреса у Бања Луци

Професори истичу питање равноправности жена и мушкараца у школском раду

XV редовни конгрес Југословенског професорског друштва, одржан 5 и 6 јула т. г. у Бања Луци, на коме је узело учешћа око пет стотина учесника, показао је да су жене и овога пута у приметном броју заступљене и да су се, као и увек, интересовале за питања свога сталежа. Дискретно жене професори учествују у целом раду конгреса: у припремном одбору су наставнице из Бања Луке, у раду управе и самога конгреса било је заступљено више њих из свих крајева. Треба са задовољством забележити да су баш сами професори, са претседником г. Дивцем на челу, истакли питање положаја жена у настави. Претседник г. Дивац, осврће се на мартовску конференцију професорског друштва у Београду, на којој су то питање свестрано, документовано, исцрпно обрадиле жене-професори, износи синтезу рада те коференције завршујући речима: „Нико нема права у области просвете да ускрати жени право да суделује у васпитању подмлатка који она рађа“. Једнодушно одобравање пропратило је ову констатацију. У питању смањења принадлежности удатим женама-наставницама и онима који живе у породичној заједници запазило се и подвукло: да су економски најслабији најјаче тангирани, да је нова Уредба тешко погодила удате жене, а нарочито оне са „нижим принадлежностима тако да се у понеким случајевима та смањења додатака претварају у врло велику неправду“. Једнодушан израз конгреса је био да је жена у просвети на свом месту. Тај израз конгреса долази до свога најеклатантнијег ступња у речима г. др. Јоба, професора из Дубровника: „Равноправност између мушкараца и жена у сваком послу!“ У резолуцији професора, који претстављају значајан друштвени елеменат и по образованости и по положају који заузимају, добила је жена место пуноправног радног члана друштвене заједнице у клаузули којом се тражи: „Да се рад жене сматра равноправном раду мушкарца и да се зато жени у државној служби- не сме ништа одузимати".

Овај конгрес имао је још једну истакнуту манифестацију женског рада то је било предавање г-ђе др. Милице Богдановић, професора из Загреба, о Заједници. дома ti школе. Прелазећи историјат тога питања на страни, г-ђа др. Богдановић излаже како и када је почео рад на зближењу куће и школе код нас; и како је занимљиво да се прво јавља у Крагујевцу, одакле се преноси у Београд, и то прво у основне школе пре рата, а после рата у гимназије. Овај начин који је распрострањен код нас, т.ј. заједнички састанци свих родитеља једне школе са свима наставницима, сматра да није тако ефикасан по циљ који се њиме жели постићи, као што би били састанци између свих родитеља једнога разреда са наставницима и децом тога разреда. (Такав начин спроводи данас г-ђа директор Прве женске гимназије у Београду, а још 1923/24 године то је изводила спонтано једна позната наша наставница у Tpehoj женској гимназији у Београду са ученичким родитељима разреда коме је била разредни старешина). * Али, као да је тенденција овог професорског конгреса била истицање женске интелектуалности. По свршеном раду конгресистима се дала прилика да упознају, у њеном дому, г-ђу Мару Ђорђевић-Малагурску, познату нашу књижевницу из фолклора буљевачког, која је награђена овогодишњом наградом Академије наука у Београду за најбољу књигу штампану у 1933 години, за збирку приповедака из буњевачког живота - Виту Ђанину. Ма откуда долазила намера да се жена спречава на путу свога развијања, никада се у томе неће успети, јер природни развитак друштва гони све његове чланове - па разуме се и жену - ка прогресу.

Д. Ст.

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

ЈУЛИ—АВГУСТ 1934