Женски покрет

боде у сличном положају као што је био мушкарац у феудално доба према своме господару. У свим друштвеним слојевима осим у оним највишим, где ни мушкарац ни жена подједнако не привређују, у свим осталим жена више ради и стиче, или барем колико и мушкарац. Сељанка ради са мужем у пољу, обавља сав кућни посао, рађа и одгаја децу, Док сељак има Читаве сезоне одмора, она то никада нема. А на оно, што је у кући са мужем привредила, нема права располагања. Жена грађанка цели дан је запослена ситним, незнатним радом који је баш толико троши колико и рад муш у канцелацијама, трговинама, занатима итд. Док муж има бар недељу за одмор, жена и онда мора стајати свима на расположење, па ипак се зове да мушкарац издржава жену, да он ради за њу. Жена-радница обично ради за мању награду исти посао и исто радно време као и мушкарац, Кад дође кући, не чека је одмор, него нове дужности: деца, муж, кућа. Жена-чиновник у многим случајевима мање је плаћена од мушкарца, а има поред службе и све дужности домаћице и матере. Али жена исто тако одговара за своје преступе по кривичним и цивилним законима као и мушкарац, исто плаћа порез и мора одговарати свим дужностима према државној заједници. Све ове неправде могле су настати само зато, што жена нема онај исти уплив у јавном и политичком животу као и мушкарац. Међутим кроз генерације и генерације запостављена жена данас је толико свесна, да овакав положај не смије више остати. Жена је свјесна својих праведних захтјева и спремна за борбу за своја политичка и грађанска права. Она зна да се њезини интереси не заустављају на кућном прагу, она зна да ни држава није ништа друго него њезина велика породица. И као што мора пропасти једна кућа у којој нема женске руке, тако је и са државним пословима. Један њезин члан све до сад је запостављен и закржљао и зато ни политика ни управа нису у реду. Свуда недостаје здраво расуђивање жене, њезине конструктивне особине и њезина материнска чувства. Жена мора и треба да се баци у политичку борбу своје земље. Она ћe на тај начин бити не само у могућности, да војим гласовима присили законодавце, да респктирају њезине личне интересе, него ћe и сама активно судјеловати у свим питањима унутарње и вањске политике, и дати јој један

други смјер него што га је имала досад. Надаље ћe и жена у самоуправама као опћинама бановинама и задругама имати прилике, не само да заштити своје интересе, него и интересе великих заједница друштва. Њезин удио у државном животу биће свакако на корист цијеле те заједнице. У првом реду она ћe сама добити један шири хоризонт, развиће се до потпунијег човјека, а потпунији човјек ћe само боље вршити своју дужност. Таква жена биће боља мати и жена, него што то може потиснуто и закржљало биће, заплашено сакривајући у себи можда корисне особине за породицу и друштво, Међутим већина земаља увидила је већ Давно да су политичка права за жену корисна и за државу И за друштво. Цијела Америка и Аустралија, велики дио Азије и скоро сва Европа осим Француске, Румуније, Бугарске и Југославије, дала је женама право гласа. Многе од тих земаља већ деценијама имају право гласа. Интересантно је напоменути, да су то најкултурније државе Европе и то оне, које су прве дале женама право гласа. Тако је Финска већ 1906. затим Норвешка 1907, Исланд 1913, Шведска 1914, Данска 1915. Важно је знати да све те државе имаду узорно социјално законодавство, најмањи број злочинства, сређене унутарње и вањске прилике, а према томе миран и солидан породичан живот. Не можемо наравно тврдити да је све то заслуга жена, али је свакако доказ, да учешће жена у политици није нашкодило напретку земље ни у једном погледу. Категорпчки. се може напротив тврдити, да је економска и политичка слобода жена знак културнијег и напреднијег друштвеног живота. Овај приказ не би био потпун, да се не осврнемо на неке приговоре. Тако н.пр. тврди се без икакве научне подлоге, да је жена као слабије биће неспособна да схвати озбиљност закона и управе, она је тобоже политички незрела. Надаље се приговара да жена не врши војну дужност, те према томе нема права да одлучује о тим питањима. Они пак најромантичнији у страху су да he жена у крутој политичкој борби изгубити сву своју женственост и осећајност. Данашња жена, наравно, да је слабије биће и мање спремно и отпорно у борби за живот. Ако она у даље остане овако запостављена и скучена у својем развитку, оптерећена свим могућим предрасудама, наравно, да he и даље њезин интерес за политику бити минималан.

ŽENSKI POK В E Т

SEPTEMBAK—NOVEMBAB 1935