Женски покрет

енергије ca чиме су везана толика пријатна осећања. Други елеменат у етичком васпитању је: воља. Воља се развија не само неговањем осећања путем наставе у школи, него и директним, непосредним васпитањем. Непосредно формирање воље и њеног правца, није ништа друго, до процес вежбања. Путем вежбања, т. ј. понављањем функција и радњи, воља постаје одређена. Јака морална воља путем непосредног васпитања ствара се: радом. Рад као васпитно средство нема за задатак неки економски циљ, неку практичну друштвену корист, већ да се помоћу њега буде и развијају морални и социјални инстинкти и осећања. Радом се природа детиња дисциплинише, јача пажња и развија здрав смисао за живот. Радом деца увиђају с једне стране, да је производ рада стварни услов друштвеног живота, а тиме и услов човечије cpehe, a с друге стране, у раду искусе све оне појаве пријатне и непријатне скопчане с њиме. Вежбањем у раду развија се код деце увиђавност да опажају зависност човека у друштвеним односима. Та увиђавност јесте навика, да се у срећи целине гледа и своја cpeћa, а у раду на друштвеном добру, своје добро. Синтеза лепих навика, дакле, чини моралну вољу, која је други елеменат моралног карактера. Нова педагогика, за успешно хармонијско формирање дечје личности, полаже велике наде и на начин опхођења са дететом. Овде се нарочито има на уму развијање осећања части, поверења и осећања слободе. Наше данашње „васпитање" и домаће а и школско, трпи још много од онога, што је још Salcman назвао „капларским тоном" у васпитању, т. ј. од осорног тона и увредљивих израза. Скроз је недостојно, пак, увредљиво владање према слабијем, ауторитет без великодушности је карикатура. Достојевски је за опхођење са изопаченима поставио ово тачно гледиште: „Човечанско опхођење може опет људски учинити и такав индивидуум, који је већ одавно престао бити сликом божијом." Код деце је осећање части темељ сваке моралне чистоте, зато је васпитач, који лако-

умно поступа ca тим осећањима, сукривац његове моралне декаденције. За праву негу људске части у детета, за прави апел на његово боље „Ја“, нужно је пре свега да се одрасли односе са поверењем према детету, а не као тајни дектективи. Не каже се узалуд да човек не може пропасти доклегод други истински у њега верују. Зато је из темеља погрешно, да једном детету, од кога хоћемо да добијемо признање, подвикнемо: „Али јаој теби ако лажеш!" Шта више, васпитач треба да изражава сигурну веру, да he му дете истину рећи. „Оцеви, не правите од своје деце плашљивце", говорио је апостол Павле. Заиста је једна од највећих погрешака, када детету говоримо да је лажов, ленштина, неваљалац и слично, а ипак од њега захтевамо да задржи снагу за истинитост, радиност и пристојност. Одрасли баш треба да јачају дете у уверењу, да је он пуне снаге за све добро. Приликом прекора треба увек изразити поштовање према ма којој племенитој црти детињег карактера. За морално васпитање треба много више бриге, пажње, доброте и трпељивости, него за физичко васпитање. Најзад, још један исто толико важан фактор, колико и све остало, јесте да је при васпитању детета потребно узети у обзир и оне социјалне услове, под којима се дете васпитава. Ако је само друштво подигнуто на неидеалним основама, и породица и школа су немоћне да подигну васпитање на потребну висину. Ако би им пошло за руком да то и постигну, онда би тиме поставили своје васпитнике готово под провалијом, која лежи између идеала васпитања с једне стране и околне стварности с друге стране. Ово јасно говори и родитељима и васпитачима да је исто толико потребно постарати се и о поправци оне друштвене средине у коју дете доцније ступа. Зато, радећи у породици и у школи на неговању виших емоција дечијих, не треба да заборавимо ни друштвени рад на поправци економског и моралног стања друштвеног, јер васпитање he тек постати идеалним, када и друштвени живот буде подигнут на идеалним основама. Вршац

Анђелија Милићевић, учитељица

ДЕЦЕМБАР 1935

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

129