Женски покрет

вредности, фиктивним особним идеалом, неуротичним животним плановима, тежњом за важношћу и компензацијом, храброшћу и осећањем, ресентиментом и протестом. Циљ тој психолошкој анализи јесте да уклони несносни oceћaj мањевредности и недораслости. Посматран са становишта индивидуалне психологије цео женски покрет није ништа друго него социјални изражај оне напетости између полова, којем је крајњи задатак да искорени тај oceћaj мањевредности и код самих жена и да побије потцењивање којим често мушкарци разних категорија гледају на женски пол као целину. С радошћу, међутим, морамо констатовати да што је који мушкарац у основи својој културнији и трезвенији, то је и већи феминиста, тако од обичних раденика па до највећих државника данашњице почев од најетичнијег Масарика пa до Стаљина. Према индивидуалној психологији два су осећаја основно карактеристична код људи: 1) тежња за надмоћности (Geltungsstreben) 2) осећај недораслости или мањевредности (Minderwertigkeitsgefuhl) Једна и друга особина изазивају трзавице, кризе и као последицу тога извесну неуравнотеженост код човека. Једна и друга особина резултирају у једном: у тежњи за афирмациом појединог човека у животу. Ту је праизвор свију здравих и болесних, себичних и племенитих амбиција. Прирођени нагон за самоодржањем испреплиће се ту са тежњом да човек нешто и значи у животу. У тежњи за надмоћношћу као и осећању мањевредности налазимо кључ узајамне увредљивости, суревњивости, несхватања и сукоба како код појединих људи незадовољних и самим собом и ситуацијом у којој се налазе тако и код читавих групација, код племена и код народа. Невоље и тешкоће које произвиру из свега тога можемо, на жалост, врло тачно констатовати и код нашег народа. Ономе који пати од осећања мањевредности треба помоћи, треба га охрабрити, доказујући му да ако се његов oceћaj и оснива, можда, на неком реалном факту, на пр. на дефекту неког органа, психичке особине или сличном, да то не значи да он не може или уклонити тај дефект васпитањем. или да га не може на други начин компензирати. По друштво тај крајњи идеал данашњице, сви су позитивна доприноси људи једнаковредна и једнаковажни, па се према томе никако не ради о томе, ко ће бити онај који доприноси нешто св. општем прогресу и интересу, него о томе да сваки допринесе највише што може:

сваки у своме и сваки на свој начин, Један у једноме, други у другоме моменту. Природа која ствара живот, побринула се и да га одржи. Као средство за одржање живота даје надокнаду компензацију. Тако је код свих људи, па и код једног дела, код жена. Шта је створило код жена тај осећај мањев р едности , који јој се непрестано толико подвлачи. У првоме реду природа, па социјални поредак и положај у друштву и васпитање. Сви ти моменти стварају њен осећај мањевредности и стварају као природну реакцију тежњу за важношћу, која ствара не само компензацију него чак и надкомпензацију. У своме најбољем делу „Sludie uber die Minderwartigkeit der Organen" Adler истиче да je до своје психологије дошао баш на основу мањевредности органа Што више изгледа да је неки орган и телу мање дорастао свим нападајима и тешкоћама живота, то више улаже физичког и психичког напора да га парализира. Врло често и успева у томе и показује већу потенцију него други нормални орган. И женино тело јесте у неку руку „locus minoris resistentiae " као један мање вредан орган или читав систем мање вредних органа. Жене су вулнерабилније, болести и позледе лакше их сналазе, па ипак могу лакше да преболе и болести и позледе. Позната је њихова издржљивост и већа стрпљивост у подношењу бола. Претстава о жениној физиолошкој продуктивности и отпорности (Zahigkeit) потиче с биолошког подручја. Посматра ли се пак њено тело као мањевредан орган, поставило се социјално мерење. И док неки људи често и претерано величају њене биолошке материнске функције, други је због тога потцењују. Њена полна припадност лепи је се као социјална мањевредност. Кад се једна жена не може већ ничим другим дотући, онда јој се каже да је ипак само жена. На сваком кораку може она то да осети, на сваком кораку има она да се бори против разних психолошких и социјалних предрасуда. На њој и на њеном озбиљном и савесном раду је да те предрасуде постепено сузбија. Позната бечка интелектуална радница, dr. Alice Rüble-Gerstel истиче у својој књизи „ das Frauenproblem der Gegenwart“ да још и данас имамо жена робиња, кметица које нису стигле ни до надничарке. У извесном смислу, каже она, жене су пролетерке, већина их немају никаквог поседа, већ једино своју телесну и душевну снагу и способност којом се пробија у кроз живот Правило је да прелазе из домаћинства очевог у домаћинство мужевљево;

26

2ENSKI POKRET

JANUAR - MART 1936