Женски покрет

Ma какав да је њихов класни положај, оне осим свог издржавања немају много од тога. Тако је у великим поседима, па тако и у породици. Раде од јутра до мрака само за стан, храну, одело и издржавање за време болести или у старости. Мали број је жена које можемо издвојити као самосталне капиталисткиње. А кад се говори о данашњој жени, говори се о њој као о општој, а не реткој појави. И не само да са социјално економског становишта има робиња, каже даље Rühlova, има их и према начину живота. Овамо спада она маса беспослених жена што јури аутом по улицама, иде у лов на беле медведе бави се на велико физичким спортом, а из духовног спорта било каквом граном уметности, док у моралном погледу „живи на своју страну“ и за све се то даје издржавати од оца или мужа. „У основи и богата жена која није сама допринела ништа у заједничко газдинство само је племенити својеглави луксузни пас свога мужа каже дословце ауторка дуго она сме да ради шта хоће, но кад му прекипи, он се лаћа бича и затвара своју чековну књижицу. Дозлогрди ли јој такав начин живота, она постаје пролетерка или барем полупролетер." Мање више свагде је још њен положај секундаран по признању. Тако у приватном а тако и у јавном животу. Кадгод треба нешто стегнути у домаћинству, ту је обично прва жена. А тако је исто и у јавном животу Поред свег устава по разним земљама, о једнакости и равноправности свију грађана, кад треба повести било какву редукцију, погађа она у првоме реду жене и то оне највредније, док приличан број женског и мушког баласта остаје и даље на својим позицијама. Ни материнство још није дошло до пуног социјалног признања. Породица, кућа јесте основна заједница људи. И ма колико да три угла у њој држи жена, одлучан је у њој ипак мушкарац. У западно европској цивилизацији је још увек патријархална; има примера додуше и у којима је обрнут ред „наопаки", тј, где је жена главно командујући у кући, но то су ипак ређи случајеви, и атмосфера у њима није увек најбоља. Ту је жена у револуционарном ставу, јер се диже против уређења такве породице, која не води довољно рачуна о њеној духовној личности, па услед тога ремети кућни мир. Кад жена не само што хоће да је економски независна, већ и мора да привређује

ван куће, сматра то јавност у већини само као невољу данашњице, а не виде да невоља долази само од преоптеређености женине. Да томе доскоче, желе да је „врате породици" уместо да јој олакшају живот у њој. Па и жена сама се тешко или никако не одупире идеолошком утицају околине презајући од сумњичења да је рђава жена или мати, na жртвује своју личност интересу заједнице. Па ипак она у тој заједници заузима тек секундаран положај и као жена, мати, ташта, свекрва, снаја, сестра. Централна личност увек је мушкарац муж, отац, син, зет, брат. Све је то резултат погрешног васпитања како мушкарца тако и жене. Шта је задатак васпитања, то смо већ рекли. Специјални задатак жениног васпитања треба да буде: да се доведе до критичне афирмације њене позиције у свету уопште и до храбре и одважне иницијативе у свима животним задацима. Да она своју улогу прихвати, треба да јој та улога изгледа и „добра“. Живот, свет, друштво мора јој дати утисак предела у коме се „да живети". У обрнутом случају она ту улогу неће хтети да предузме и саботираће можда своје животне задатке. Уместо да друштво васпитањем буди храброст и самопоуздање код девојака, друштво им показује традиционални женин положај положај другоразредни и то онда ствара или страх пред женскости или револт против ње. Успе ли се с васпитањем девојака у томе да се доведу до неке покорности, створила су се од њих потчињена бића; а не успе ли се, развили су се самосвесни људи који протестују против потчињености своје или свога пола. Кажу, да васпитање почиње већ у мај чиној утроби. Психолошки то значи да се она у својим мислима и осећајима спрема за свој васпитни задатак. У грађанским породицама спрема се детиња опрема с плавим и роза машницама. Мати већ види будућност свога детета и радује јој се. Друкчије гледа сина у будућности, друкчије кћер. И тако је у већини случајева све до скора кћери била већ у мајчиној утроби одређена друга судбина но сину. И онда се то дете најзад и роди. Појава тог новог грађанина поздравља се или с одобравањем или с резигнацијом. Колико је већ одојчади чуло разочарани усклик: „девојчица!“ А колико отаца неће ни да поздрави жену, ако му је родила девојчицу, а он је желео сина: а коликима треба неколико дана

JANUAR - MART 1936

ŽENSKI POKRET

27