Женски покрет

и месеци да се помире са својим разочарењем. Али и ту као да се побринула мати природа. Баш та нежељена деца заокупљају и заробљују доцније читаву њихову личност. Више но и један син и једна друга нада. У владалачким породицама, где једино синови имају право наслеђа, њихово се рођење објављује двоструким бројем топовских хитаца но рођење кћери. И добро примећује Rühlova како је чудновато да су и многе грађанске, па и сељачке и раденичке породице слично тако кнежевски расположене. Тако од рођења па кроз цео живот. Још као мала деца, потпуно несвесна својих полних разлика, она виде и осећају да се друкчије цене мушка, друкчије женска деца. У многим нашим селима жене још и дандањи устају, кад испред њихове куће пролази мушкарац. макар то био и дечак од петшест година. Што је још горe: у понеким нашим селима број деце је барем деветоро. Упада у очи огромна већина дечака. Испитујући ту појаву дознали смо ово: важност се полаже само на мушку децу, једино њих пазе и хране, док женско дете препушtају судбини. Да наведемо неколико примера из грађанског васпитања Ма да су одојчад разнога пола врло налик једно на друго, обично се већ у најранијем детињству констатује: „прави дечак“ или „права девојчица“. Нешто доцније деца већ трчкарају. Оба пола у једнаким хаљиницама. Замењују им полове. Понос, ако страни људи помисле за девојчицу да је дечак. Постиђење, ако је обрнут случај „шта зор девојчица?" Дечак падне и удари се: „ух, један. дечак , па да плаче" . Девојчица јури „ух, девојчиа не сме да је тако дивља .“ Дешава се кад је девојчица дивља да људи са стране то критикују, а родитељи помало у неприлици изјављују „знате, тако смо желели сина!“ Јер, ако се син бије, гађа каменицама или срља у вратоломије, онда се с неким поносом каже „прави мушкарац". Женска деца често и несвесно подражавају дечаке у тим особинама: 1) јер им се тај начин више свиђа, 2) јер им се чини да би родитељи, поготово отац, више уживали у сину. То не ваља нипошто пуштати, јер ће та деца једном много патити, кад дођу до свесне констатације, да су „само девојке". Живот he их затећи неспремне и оне ће морати врло много енергије да утроше на своје преоријентисање, ако то још уопште буде могуће. Полна диференцијација продире чак и у игру. Не морају се девојчице радије играти

с луткама, а дечаци с камењем Где је више браће и где се не прави разлика сви се са свим играју. Одрасли гурају дечаку војнике, пушку, ногометну лопту, бисикл и т. д., а девојчици лутку, колица, кујну и сл. И при избору књига је слично: колико пута се каже за поједине књиге „само за дечаке, или само за девојчице." А колике девојчице ипак уживају у Жил Верну, Карл Мају и сличним делима. Па и у причама што се деци причају женско чељаде има обично потчињену улогу. У већиви породица деца од најранијег детињства могу да констатују једно: отац и мати нису исто, не раде исто, не могу исто, не смеју и не вреде исто. На жалост, још су увек ретки они бракови у којима родитељи претстављају деци у првоме реду људе уопште, а онда тек мушкарца и жену А све те утиске најранијег детињства понеће дете са собом у живот. У свима љубавним конфликтима, у свима брачним тешкоћама, у свој проблематици сексуалног живота искрсаваће човеку пред очи слике из његовог породичног круга. Према томе те прве године детињег живота одређују његову будућу аперцептивну форму. Школа може мало да измени, каже индивидуална психологија, често само подвлачи полну разлику. И где постоји коедукација, у већини случајева значи она тек коинструкцију. Колико пута чтју девојчице у њима како наставник каже с прекором: Стидите се, дечаци, девојчице боље рачунају од вас. Као да је то само по себи разумљиво да дечаци то треба боље да знају. А колико пута су девојчице похваљене, јер су показале „мушку памет". Кад родитељи гледају дечја сведочанства, траже код сина најпре оцену из рачуна, док код девојчице гледају најпре на понашање и вредноћу. За сина значи школа једину дужност, док за кћер постоји и породица и кућа. После школе, дечак често или иде да се игра, или ленствује с књигом или новинама у руци, док девојчица треба да помаже у кући или да ради женски рад. „Дечаци имају више слободе, готово је једнодушни закључак девојчица. И заиста од 14—15 година дечак се често отпади од куће, и скита се много сам около. Девојчица из „добре грађанске куће“ не сме никуд сама да излази. С њеним девојаштвом престаје и њена дотадања слобода кретања, док за младића с развојем тек почиње. Код њега свест о мушкости ствара осећање надмоћности, код ње мање вредности.

?ЕN S КI POKRET

JANUAR - MART 193G