Женски покрет

Једанствени, једнаки сексуални морал, услов за равноправност полова, могућ је само у друштву са свјесним моногамим браком. Масарик каже да је једноженство социјално-етички императив, а многоженство се противи идеалу хуманитета. Линдзеј, врло познати амерички социолог, који је у својој дугој пракси као омладински судија имао прилике да упозна најчудније полне односе, каже о браку: „Искуство народа показало је да моногамија одговара потребама већине људи више но ма која друга форма полних односа. Моногамија доминира у браку због својих сопствених одлика, ако јој се спреми тло на нојем може да успијева" . Али мушкарци до сада нису умијели да створе такво повољно тло. Ради двосмислености о вриједности човјека мушкарца и жене, они су од брака створили ропство. Ако жене сада кидају те ланце, оне брак као такав не доводе у кризу, нити га се одричу, него хоће да га препороде служећи се при томе искуствима науке и жељом за правдом. Атавистичка полигамија и склоност промискуитету мушкараца, довели су и њих саме у врло незавидан положај. Било као нежење, који осим проституције и јавних кућа нису познавали ни признавали ни љубави ни заједнички живот, и из прљавштине и зависти трагично декламовали о „јарму брака"; или ожењени који су и при избору свог животног друга подлегли само прохтјевима свога непознатог и мекушног тијела, а када је у жени понеки пут проговорио човјек, настали су тешки конфликти и трагедије. Због своје инфериорности ти су мушкарци прокламовали „кризу брака", одбацивали установу брака уопште, у ствари само ради тога што су изгубили у браку положај апсолутног господара, (Види „Крајцерову сонату" од Толстоја). Тражили су излаз из хаоса сексуалних односа који су пољуљали вјеру и самих мушкараца у њихову супериорност. Као екстремну реакцију на ово стање видимо Толстојево тражење апсолутне „чистоће", јер у полном односу не види ништа друго него прљавштину, ради које не би ни пожалио кад би изумро људски род. Његов следбеник у Француској, Жил Бри у писму С. Сигелу тражи „апсолутну чистоћу за велике људе и вође, али је нипошто не би препоручио масама“. Леон Блум, француски социјалиста, међутим дао је ову изјаву: „Ни моногамија, ни полигамија не решавају протпуно ни на начин који би могао задовољити и решити проблем односа међу половима. Не може се тврдити ни

за мушкарца ни за жену да је моногамија или полигамија једини закон за њихове односе. Мушкарац па и жена најприје су били полигамни, а доцније у великој већини, случајно кад дођу у неко доба и до неког степена у своме развоју, нагињу моногамији. Привремено здруживање одговара првом стадију, а брак је природни облик другог стадија. Ја предлажем, нека се муж и жена вјенчају само када осјећају расположење за брак“. Овим предлогом проповједа Л. Блум, практични филозоф компромиса, крајњи егоизам; не одлучују ни очинство ни материнство, ни одговорност према заједници, мајку игнорира, а за оца каже да му не би сметало узети за жену мајку са дјецом, и да он познаје такве, „који бојећи се да не остану без фамилије, пристају да добију већ готово дјецу“. (Начело које влада у Абисинији). Иако Блумово схватање једнако третира мушкарца и жену, далеко је од захтјева нашег јединственог морала, иако формално одговара неком једнаком моралу; њихова једнакост изражава се само у егоизму и неодговорности. Овакви односи, склопљени само по расположењима, створили би друштвену анархију; појединци би задовољавали све своје прохтјеве, били би снабдјевени најфантастичнијим тековинама материјалне културе и технике, налазили би ослонца у најсмелијим филозофским апстракцијама физички дегенерисаних интелектуалаца али би масе остале без крви, без здравља, без љубави, правде и мира стање какво је отприлике данас, а којему ми жене, са нашим јединственим морулом уопште, а сексуалним специјално, хоћемо да донесемо лијека. Из свих ових разлога, а на основу свог најелементарнијег захтјева „не чини другоме што нећеш теби да се чини“, као и сви ести да је у свемиру све повезано истим, нама још непознатим законима слободне и једнакоправне егзистенције, феминизам тражи јединствене мјере у којима ће сe одређивати однос човјека ирема човјеку и однос човјека према природи. У погледу сексуалних односа, са циљем да се онемогући приституција, експлоатисање умјетним начином ослабљене друштвене јединице, није довољна законска аболиција, није довољно ни економско ослобођење жене, ни просвјета, ни искључење наследно оптерећених, ако не поставимо нове, на научним основима добивене норме међусобних односа. Te норме су за феминизам у погледу сексуалног живота трајни моногамни брак свје -

JANUAR - MART 1936

ŽENSKI POKRET