Женски покрет
дете оставити сигурно заштићено, док су на послу. Такође и за време незапослености радница може становати у радничким склоништима. Тако је радница сигурна да у тим установама у тешким моментима живота нађе уточишта и заштите. Законом је спроведено и осмочасовно радно време у индустриским предузећима. Контрола о примени законских одредаба поверена је инспекцији рада. Нарочито жалимо што још немамо ни једне жене инспектора рада, јер сматрамо ту функцију за ве ома важну, које наше сараднице у другим земљама већ деценијама обављају на опште задовољство. Уверене смо да када се буде та дужност поверила и нашој жени, да ће примена нашег радничког законодавства бити много боље загарантована но што је сада. III. ЖИВОТНИ УСЛОВИ НАШЕ РАДНИЦЕ Надница се мора сматрати за најважнији услов за живот једнога човека, коме је једини егзистенични извор. Стога је важно знати колика је обезбеђена надница нашег радника. Индустриској радници је просечна обезбеђена надница испод просечног минимума за егзистенцију. Просечна осигурана надница наше раднице пре но што се осетила привредна криза, била је 25,5% испод наднице мушког радника У кризи ова разлика се још повећала, и данас је за 27% мања од наднице мушкарца. Међутим, број жена запослених у индустрији расте, док укупан број запослених радника опада. Узрок овог повећања броја запослених жена је стварно негативан, јер се мора тражити у слабије плаћеној женској радној снази. Стога се тражи доношење закона о минималним надницама, да би се спречило духовно и физичко пропадање нашег радног света. Од целокупног броја запослених жена 75% саме зарађују за лично издржавање и издржавање својих породица. Тај факт оправдава још снажније наше напоре да се постигне једнака награда за једнак рад, без разлике пола. Наравно, као што смо напред рекли, ниске наднице морају имати за последицу лоше животне услове наших радница.
Жене запослене у индустрији у највећем броју су неквалификоване раднице. То нам још јасније објашњава факт што су наше раднице у индустрији у најнижим платежним категоријама. Интересантно је бацити поглед на професионалне и синдикалне организације да видимо колики је удео жене у тим организацијама, које су најпозваније да се боре за бољи положај радничког света. У синдикалним организацијама имамо само мали број организованих жена, око 5% од укупног броја организованих. Само треба напоменути, да није велики проценат ни организованих мушких радника. Због тако малог броја организованих жена у синдикалним организацијама, не можемо осећати велики утицај жена у њима. Радничке организације, које имају за циљ културно подизање нашег радништва све су у већем броју. У тим организацијама, које су такође веома важне, има већи број организованих жена око 30%. Те организације снажно буде дух солидарности код радника и јачају њину свест. Наше феминистичке организације наилазе на разумевање код наших радница кад год желимо да се спроведе акција у борби за бољи положај жене. Заједнички се трудимо да остваримо најширу заштиту материнства. Полазимо од принципа да услови рада за жену морају бити тако регулисани да јој се олакша вршење њене природне функције ,која је и њена најважнија социјална дужност. Мали број организованих жена у важним радничким организацијама можемо објаснити веома тешким приликама, у којима живе наше раднице. Преоптерећене двоструком дужности, кас раднице и као мајке, у најтежим материјалним и опште социјалним условима, оне не стижу да активно учествују и у синдикалним организацијама. Али ма колико да су им услови рада тешки, да колико да су општи животни услови раднице веома неповољни, ипак број свесних жена у редовима наших радница, жена свесних својих дужности и својих права као жене, као раднице и као грађанке, све више расте.
Милена Ј. Атанацковић
56
ZЕN S К I РOК R Е Т
SEPTEMBAR—DECEMBAR 1936