Женски покрет

У својој жељи за стварањем трајног мира, од чега се ништа боље не може пожелети не само своме роду но и целом човечанству, а коме циљу најбоље води међусобно познавање и разумевање, жене су сарађивале на томе трновитом путу. Усред Светског рата су Немице, Белгијанке и Енглескиње храбро пружиле руку једна другој са жељом да измире непријатеље. Први контакт између Бугарке и Југословенки је био тежак. Оне се нису састајале у престоницама окићеним заставама, али су дочекиване исто тако срдачно и искрено, као што је последњих дана примљен претседник бугарске владе у Београду, Било је преписке између жена двају народа, било је контакта, нарочито на интеренационалним конгресима по разним центрима Европе. Кад су делегаткиње југословенског и бугарског У.У.О.Ж. на конгресу инт. фед. у.о.ж. августа 1929 у Женеви претресале могућност зближења и сарадње између чланица ових организација, још су сви друмови што спајају ове две суседне земље били обрасли травом, а њихова дневна штампа доносила сваког дана вести које су само продубљивале јаз између два братска народа." После остварене сарадње са бугарским У. У. О. Ж., развила се наша сарадња са чланицама грчког и румунског удружења, и тако је изникла наша балканска комисија, која је дала низ сјајних акција, запажених и у нашој и у иностраној јавности. Од прве до последње све су оне изискивале велику истрајност и интелектуалну снагу Вере Кићевац, Долазиле су нам велике и мале групе углавном бугарских, па и румунских и грчких чланица, приступале смо организовању репрезентативних вечери интелектуалне сарадње, измењивале предаваче без прекида, споразумевале се за нове размене, а архив балканске комисије, вођен руком Вере Кићевац, растао је из годину у годину и сведочио о њеној истрајној активности. Последњи крупан посао који је изведен по замисли Вере Кићевац, и коме је главни организатор и извођач била она, јесте зимушња прва изложба бугарских ликовних уметница у нашој земљи, пропраћена низом приредби и широким гостопримством за преко 20 бугарских чланица. Данима и данима сустајала је Вера Кићевац под нагомиланим пословима и завршавала тај свој последњи замашни подухват са сатисфакцијом огромног успеха.

Али и изван ових крупних акција, свакако најзначајнијих у раду наших удружења, које су у главном носиле њен отисак и биле дело њеног прегнућа, Вера Кићевац, од прве до последње одржане седнице на два дана пред ово њено последње, смртоносно оболење, није изостајала са својим живим учествовањем ни у једном другом питању, које нам је постављао наш програм. Она се никад није затварала у оквир једне дужности, ма колико она сама собом била довољна да њом одужи пун дуг тој средини. Од удубљивања у најкрупнија питања и редиговања најсуптилних одговора, па до најнепријатнијих трчкарења, Вера Кићевац учествовала је без изузетка, Ако је са којом чланицом требало сатима проводити у тегобном чекању пред министарским вратима, ако је требало мољакати новинаре, да нам што објаве, ако је требало дежурати на изложбама, Вера Кићевац је била ту. Удружењу у.о.ж. никада се није показало ни да је Вера Кићевац нежног здравља, ни да на њој почива дужност бескрајно нежне мајке троје ситне деце, ни да у кући постоје и друге обавезе, ни да је Вера Кићевац исто тако одани сарадник многих и многих других организација. А кроз читавих тих 11 година пожртвоване сарадње никад да откаже неку услугу, никад уморна, никад натмурена, Увек ведра, непосредна, насмејана, природна и скромна до узвишености, давала је Вера Кићевац овој организацији своју ретко лепу памет и топлу, дубоку душу. И данас је више немамо. Пресечен је свеж и плодан живот Вере Кићевац, и срушен је један од носећих стубова и у раду наше организације. Њено место остаје празно, а наши напори и тежње лишени једног од најмоћнијих помагача. И просторно и временски Вера Кићевац је излазила из оквира свакидашњих појава. Њена делатност оставила је дубоког трага не само у нашој земљи, него и далеко ван њених граница. Вера Кићевац није сарадник, коме ће се моћи наћи замена ни по томе колико је могла да прима на себе, ни по томе како је то умела да прима: поуздано, ведро, срдачно и скромно. Прожете дубоким пијететом и топлом захвалношћу, чуваћевмо успомену нашој незаборавној Вери Кићевац, једној од најсјајнијих претставница наших поратних интелектуалки, прожетих високим духовним стремљењем,

Татјана Киркова,

члан управе У. У. О. Ж. у Софаји. Наш први сусрет са Вером Кићевац је био 1932 године. Једна делегација из наше земље путовала је у иностранство, пролазећи кроз Југославију. Група наших пријатеља која је мало раније била посетила Софију, сачекала нас је на

београдској станици и задржала нас да проведемо један дан у Београду. Међу тим нашим пријатељима налазила се и Вера Кићевац. Сазнала је да пролази једна група Бугара кроз Београд, желела да се са нама упозна, и дошла нам је у

Strana 10

ŽENSKi POKRET

Broj 1