Женски покрет

сусрет пријатељски пружених руку и отвореног погледа, који никада не вара. Провела је цео дан са нама, и када смо увече напуштали Београд, понели смо незаборавни утисак срдачног гостопримства и великог интересовања што је за нас имала Вера Кићевац, жена необичне привлачности. Петнаест месеци касније, у децембру 1933 године, бугарско Удружење универзитетски образованих жена дошло је у посету југословенском Удружењу у Београд. Учествовале смо на првом бугарском вечеру, које је то Удружење организовало у Београду. Г-ђа Вера Кићевац је врло много допринела да наш боравак буде што интересантнији, пријатнији и кориснији. У њеном дому је био први наш радни састанак, на коме је дошло до искрених разговора, који су довели до узбудљивих момената и тада су универзитетски образоване жене обеју земаља поставиле темељ сарадњи са циљем да се међусобно зближимо и што боље разумемо. Од тада је Вера Кићевац најјачи стуб и душа свих наших напора за постигнуће тог циља. Видимо је неуморну у свакој етапи наше сарадње продубљење нашег контакта, измена предавача, итд, Она је била дала идеју да организујемо изложбу радова бугарских сликарки, која се остварила у децембру 1937 гoдине, Сви знамо колико је огромних напора уложила Вера Кићевац за успех изложбе, и то у добу када је тешка бољка већ лагано почела разоравати њен организам. За све што је она у току ових година радила за нас, дугујемо јој дубоку захвалност, али жалимо што нисмо могли остварити нашу жељу да јој укажемо дуже, топло гoстопримство у нашој средини. Била је међу нама у Софији сасвим кратко време, 1936 године, а ми смо имале жељу да нам дође на дужи боравак, како бисмо јој дале осетити колико смо јој захвалне. Нисмо се дивиле само ретким иницијаторским способностима Вере Кићевац већ смо осе-

ћале и њену велику активност, којој се потпуно предавала, активност која је била диктована дубоким побудама и била израз њене несебичне природе. Имала је снажну интелигенцију, јасну свест, велико и добро срце. Одлично знање страних језика дали су јој могућност да прошири своја свестрана сазнања, и та особина њенога духа била је спојена са дубоким човечанским чувством, што је заједно давало дивну хармонију њене личности. Израђеном интелигенцијом, правичним духом и несебичном импулсивношћу, она је била потпуно формирана индивидуалност, која је још више привлачила урођеним шармом и задивљујућом једноставношћу. Имала је осећајност и интуицију елитног бића, али и скромност великог духа. Личност таквих вредности откриле смо у њој током наше сарадње; док смо биле поред ње, осећале смо топло зрачење, а сада, када је она ишчезла, осећамо сву њену моћ. Када откријемо у човеку високе особине, ми му се дивимо, али га волимо сасвим просто, човечански. Тако и поред дивљења које смо осећале за Веру Кићевац, ми све које смо имале срећу да је ближе упознамо, искрено смо је волеле. Била је непосредна, увек се испољавала онаква каква је сасвим једноставна, искрена и топла. Волеле смо је зато што смо осећале њено велико срце; волеле смо је као што се воли блиско створење, као што се воли неко свој, Стога ми је тако тешко да сада говорим о њој, јер је бол што смо је изгубиле, велики и дубок, бол без речи, неми бол, који се сконцентрише у сећању и одупире се сваком спољњем изражају. Побожно ћемо чувати светлу успомену Вере Кићевац, успомену какву могу оставити само ретке личности. У нашем сећању остаће њен лик оно што је она и за живота била потстрекач на најлепше акције и инспиратор. Она ћe продужити да жари срца свих који су је познавали и волели.

Душан Ж. Јанковић,

апелациони судија, потпретседник Југословенско-бугарске лиге.*

Десетог новембра ове године нестала је из наше средине Вера Кићевац. Њеном смрћу тешко је погођена Југословенско-бугарска лига, јер је изгубила једног ретко активног, интелектуално израженог и социјално осетљивог члана. Вера Кићевац није била само оснивач ове Лиге, чији су задаци упућени на културно зближење и међусобно упознавање два, по крви, вери и језику, иста народа, бугарског и Југословенског, већ је она била и стални члан управе ове Лиге од њена оснивања па до своје смрти, и још више она је била један од првобораца за остварење ове узвишене и корисне идеје, Јер, шта може бити корисније и

узвишеније од рада на идеји зближења два истородна и тешко напаћена братска народа? Шта може бити мудрије од рада на сасецању у корену заблуда, које су векови гомилали у душама наша два народа, а непријатељи наши их искоришћавали за своје себичне интересе? Вера Кићевац својим израженим интелектом дошла је до сазнања да се овај посао мора почети и почела га је уз импулс своје племените душе и воље да у томе послу успе. Дефинитивне облике зближења два братска народа она није дочекала, али то не умањује значај њених напора у овоме послу, као год што неће завести наша поколења да на листу

Broj I

ŽENSKI POKRET

Strana 11