Женски покрет

Паулина Албала.

„Све под сунцем је ташто и пролазно", завапио је болно једном приликом библијски мудрац размишљајући у очајању о поступцима и делању људских бића. Али, после грозничавог тражења и испитивања, кликнуо је сав озарен: „Не, не, једино дела љубави нису ташта и пролазна, и она вечито трају". Наша мила пријатељица, наша Вера, можда није никад чула за ову реч из Старог завета, али долазећи на овај свет, донела ју је са собом усађену у својој души. Сви њени поступци, све њено делање, били су руковођени љубављу. Предајући се годинама тешком и опасном раду на Пастеровом институту, или залажући се ватрено у „Женском покрету" за права наших жена, или стварајући с пуно разумевања и такта везе између универзитетски образованих жена у Југославији и у иностранству, увек са сврхом да се дође до зближења и бољег споразума, или гајећи са жаром пријатељство између Југославије и Бугарске, или пропагирајући идеју мира кроз Југословенски женски савез, или кpeћyћи се тихо и с осмехом нежности у свом породичном кругу, сва та неуморна активност служила је једној њеној свагда будној и силној жељи: унети више доброте, мира и љубави у овај свет. И стога је цео њен животни пут био засут само делима љубави. А ова једина нису ташта ни пролазна. И надживеће дуго њен кратак и брзо пресечени век. Вера наша драга. Како смо је волели, и како нам је свагда запевало у срцу кад бисмо је угледали. Јер смо знали да носи, у свакоме часу, пуне прегршти љубави и благости. И све то тако мило

и тихо и смерно, као да се, у својој превеликој кроткости, плаши да тиме што другима пружа дарове можда их не вређа, да не истиче себе. Та свагда се јасно запажало да су се у целом животном кругу Вере Кићевац видела само дела њена. Мала, скромна и повучена Вера Кићевац, сва нежна као небеска рука, и сва топла као сунчев зрак, није се нигде видела ни чула тамо где сујета и хвалисавост далеко размахују својим крилима. Она је у неком куту, као каква добра вила, смишљала нове радости што ће просути око себе. И без предаха, као да је страховала да је сваки дан њен последњи дан, журила се да га испуни са што више активне доброте. Мила Вера отргнута нам је сувише брзо. Али, зар један живот, раскошно богат својим садржајем, не вреди много више него дуг и празан живот себичњака. Зар четири деценије крцато пуне милоште и љубави не претежу двоструко дуг век саможивих и шкртих старина. По мери и значају онога што је урадила, она није мало живела; свуда докле је допро одјек њенога милог бићa, живеће она и после своје смрти. Једно нам је тешко и болно: имали смо је тако мало за себе. У завитланом темпу њенога рада, она се давала и припадала многима. Замишљала је да је важније учинити што је потребно и нужно и корисно, него својим присуством огрејати душу своје пријатељице, узимати удела у њеном животу. Колико неутољених чежњи, колико пропуштених прилика. А сад стојимо саме, без ње. Зар је можемо икад прежалити!

Омладинке *

Ми, омладинке из Женског покрета у Београду, нисмо сарађивале дуги низ година са Вером Кићевац. Али и то релативно кратко време од неколико година било је довољно да нас обогати искуствима, било је довољно да у њеним ведрим и добрим очима прочитамо пуно разумевање за нас, да нам њена мека и топла, али енергична рука помогне у раду и учврсти нас у нашим тежњама. Није требало много времена па да наша распламтела и бујна младост нађе у Вери ослонац за своје захтеве и да открије душу, широку и пријатељску за омладину. Било нам је доста да чујемо њен ведри и младалачки смех па да престане свака разлика у годинама, па да престане свака запрека да баш њу потражимо и кажемо јој све што нас тишти и чему идемо. Није требало ни да јој то кажемо Вера, својом племенитом добротом и интилигентним

разумевањем, удубљивањем у наше захтеве за бољи живот омладине и сама их је схватала и постављала. Било је то могуће само за једну мајку и сестру, добру интелектуалку и правог човека. Јуче, кад смо виделе њено мртвачки бледо високо чело, осетиле смо јасно да Вере више нема, али још јасније: да је тако много још могла да да, да тако много још није дала од себе. Ова пространа широка душа и права интелектуалка требала нам је још дуго. Ово пространо и широко срце за све, много пута је своју материнску и сестринску љубав обилато пренело на нас. Ништа не сме да звучи конвенционално кад се говори о тој жени. Њој, која у својој простосрдачности није волела конвенционалности, морамо да изразимо своју захвалност. И кад јој то кажемо ми, омладина њене организације, којој је

Вгој 1

ŽENSKI POKRET

Strana 5