Женски свет

139 ЖЕНСКИ СВЕТ. 140

тебе срећо не! Тражила сам те годинама кад већ нисам више дете била, тражила сам те с чежњом, коју не могу исказ ти. Пробуди се п љубав у срцу мим ја клицаше од радости, мишљах, да сам те нашла, Али се преварих у теби, јер ти не можеш усрећити стално и дуго добре п истините људе, него их усрећиш да их тим јаче и даље можеш бацити у јад, јер оно, што сам љубила, одузе ми смрт п кад пребројим оне срећне тренутке пи упоредим са јадима, што ме задесише, губе се опи срећни дани у множини задњих невоља.

За тим сам, остала усамљена, спрота нисам се, онако млада, ко што сам била, баш ничему надала. И кад сам тако погледала у прошлост, мислила сам: а да није оно још најлепше доба било, кад се нисам ничему надала !

· По том ме нападне љута бољетица, свали ме у постељу и смрт већ узмахиваше косом својом, да ме покоси, али нисам ни толико сретна бпла да ме посече и понесе. |

За дугим низом мрачних дана озари опет сунчани зрачак моје дане и поче ми светлити на путу напреднијег живота.

Што богатство може пружити то је у мојим рукама било; знала сам, шта је бити поштован, уважен; али се срећна опет нисам осећала.

У богатству п поштовању осећала

сам се ипак сирота пи усамљена, јер док сам ја пливала у том изобиљу, донде се за поруб моје аљине повлачила злоба и завист, бестидно оговарање пунило ми је уши, а ниска пакост окаљала је и оно мало чистине, што је још остало на слици мога света.

Истина, ја сам ходала по кадифи, наслањала своју уморну главицу на свилене душеке; мраз и снег бадава су облетали моје дворе п кад је које сирото долазило и запросило милост, могла сам га утеши ти и обдарено се враћало дому своме. То је било красно, утешно, али ипак пуна срећа није се ни ту појавила.

И кад ми ко ласкаше, да сам лепа, паметна, да очима светлост ширим а осмејком радост стварам, и могла сам нешто и веровати, па бити горда и поносна, али ни то није потпуна срећа,

Повукла сам се опет од света и остала у самоћи, Певала сам као тица слободна у зраку, певала сам самој сеси, али моја песма није била песма среће, она је била само чешња и нада, која пролави, као и дани у животу. Еда ли ме људи разумеју 2 слабо ме се тицало !

Али не могу себи да одолим, тежња ме вуче к теби ерећо п ја ти шаљем овај срдачан поздрав и молим, да ми још једном дођеш у свој снази и лепоти својој, али да ме онда не оставиш још беднију. Немој тога чинити, јер ја сам млого страдала, па не могу више поднети твоје ударце. Већ ми дођи тако, да стално останеш код мене, да у твоја наручјап умрем. О), како би то красно било! Дођи

ми, ти златна ерећо — пада те дозива а благослов прати. Дођи ми још једном !“ Матилда.

„Ово је пиемо спустила Матилда у море, баш кад се возила у Хелголанд. Вали га донели на обалу и непозната га рука дохвати, прочита и напише на њ овај одговор :“

„Срећо! ти сп лакрдија, лудо дете ! Ако је човек тек мало уштроумнији, не тражи те, јер те зна, ко си. Ја сам већ неколико пута покушавао, да те ухватим, баш опда, кад си као светла духовна слика лебдила души мојој; али кад сам се хтео прстима дотаћи тебе, твоје магловите одеће, изчезе ми, п кадја загледа у шаку, видех у њој рој мушица, место лепе среће. Сад те више и не тражим, јер си ти дете случаја и уображења; ти мамиш људе, па их остављаш у превари. Са таким варалицама нећу да се пријатељим; ал ти се из далека клањам п с усхићењем посматрам као највећу и најтајанствију машту човечије душе,“

Кад другарица прочитала оба ова писма, запитаће ме: „е да ли и ја, као ова Матилда, сматрам, да нема среће у

свету, или, — да као овај непознати у

одговору свом — држим, да је срећа као лудо, загонетно, дете, или каква опсена, што се за час појави, па изчезне, или какво најсавршеније биће човечије маште 2“ Ја јој ово одговорим на њено радознало питање: „До душе у овим писмима има много