Женски свет

јим круговима. Није ружно, лепо је гата вигае, знати туђе, али ме треба онда своје зануетити и престати поштовати. Историја нам сведочи, да је Срнкнња давала дух и правац живота народног и да је тај сваки моменат живота светао био, и да она није пи мало крива, iiito има у српској историји и црних лнстова. Српкиња је кроз целу историју узор жене. Страст великаша срнских је потпаљена туђим духом, онда византијским, учинила је, да је пропало царство српско, ма да је било челпк-јунака, које су Српкиње рађале и однеговале. Туђинштина је први и најглавнији узрок, да је царство пронало А. ирави слободан дух народа се одржао и ево га, где и данас одржава српски род. Али као да малаксава, јер све то вигае туђннш'lина отима маха у српском дому. Туђинштина се почела увлачити код нас, у говору, у осећајима, па и у песми . . . Српкињо, то је зло! И од тебе се очекује спас! Народ српекн карактеристише 11. TITaФарик овако : „Србнн има најплеменитијих дарова нриродних, обилну, живу Фантазију, топло родољубље, ватрен дух и јуначку храброст.“ За то, Срикињо, немој наиу штати свој нозив, већ упливом твојих светих сриских осећаја утичи на срце, и душу Србина, да га одржиш у пуној врлини ње*

говој, Од тебе, Срнкињо, завизм какови ће осеЛаји влндати у срцу Српчета, какота ће свест обузети Српче, с каковом вољом ће оно да љуби род свој, Орцешдуша остављенаје теби, Српкињо, да их обрађујеш. Ти си у том нретежнија од човека, јер човек је иозван у првој линији да дела на нољу науке, да умно диже свој народ и да га ближи вмшој цивилизацији, а теби је остављено пољ\; осећаја, које светом уиравља. Српкињо, као што видиш, теби је остављено, да одржаваш п шириш свест народносиу, да му карактер чуваш,- А то ћеш моћи, кад будеш Српче неговала у свом духу и чувала од унлива сваке ту ђииштиие. То високо достојапетво врши, а истњ рија ти неће неблагодарна остати. Твој уплив (утицај) употреби, а потомство ће те благосиљати. Срнкињо, дичи се тим достојанством, што је теби нредат д; х и правац твоје миле иародности, а то своје достојанство очуваћеш само у свести, да ти је најважнији иозив, да браниш дух народносни од туђинског уплива. Помисли, да је на тебе унрво сав народ очи своје, па нека те то окрепи у раду твом. Новп Сад. Ј. Е—Ј.

ЈЕДНОЈ УЧИТЕЉИЦИ.

je огрануло било ; те- Растоии се са поЈвана снег, Из сна дугог земљица се ирену, А горди се издигао брег. Ми еа брега, гледасмо сунатпце, Топлим зраком што разгони студ, И за часак, тајна нека сила, Топлим миљем испуни нам груд! Усхићено, слушале тада ; И славујев умиони пој ; У песмицу што унлеће, хвалу ГТремилости вел.ој божијој!.... Шар ћилимцем земља се одева; Стреса са се, зимски у т дар крут ?

Јlуг оживе, свет се с’ нова буди, Бож’је моћи дахом, задахнут ! Поток бистри шумно жуборио, Ми слушасмо милен жубор тај, Грање шушти, к’о да шапће тихо : „У нролеће, природа је рај !“ . . . . „Погле еамо“ ти ми рече тада, „Благб оном, мили Боже мој ! Ко у раду као поток шумни, Вас проведе, земни живот свој, Бистра вода поточића шумна, Жуборећи, снира талог, смет, Дуж’ обала с’ обе страпе, многи, Свеж, мирисан изникао цвет !“

122

ЖЕНСЕИ СВЕТ. Бр. 8