Женски свет

мена паришки лист „Petit Journal", ко]ије највећма распрострањен у Француској и који добро показује, како већ многи и у самој Француској мисле о тој ствари. Добро ће бити, да и српске матере прочитају тај занимиви чланчић, те да виде, како се може изопачити претерана и рђаво упућена тежња за „вишим“ образовањем. За то смо ради, да ту ако и не врло галантну, али по нашем познавању Француских одношаја истиниту васпитну слику и њима прикажемо и то без сваких промена у дословном преводу са Француског оригинала. Тако ћемо се сачувати од сваког истицања својих назора, а то ће у овако тугаљивој отвари бити баш сасвим на свом месту. Ево дакле какву је слику о васпитању девојака изнео Jean sans Terre пред велику Француску публику : о васпитању девојака постало већ горуће у породицама, кад је испит младих госпођица у Медону прошле недеље начинио толику грају. Свуде, где сам долазио, говорило се о томе; и још се о том говори. Како се готови црвена чорба? Како се готови овчји рагу? Та два питања, која је ставио младим кандидаткињама један незнатни, али генијални наставник, на путу су, да обиграју целу Француску. Мати. Ви, господипе, који пишете у Petit Journal, ви ћете нам знати рећи, шта је истина од те приче у Медону ; може ли озбиљан наставник стављати таква питања о црвеној чорби и рагу-у девојчицама, које су тамо да одговарају из земљописа, повеснице и природних наука. Отац. Шта, зар је то истииа! Дакле истина за цело, једва да се чује за једног земног наставника! Дакле их збиља има ! Сироте, сироте матере, као што сте слепе са вашим амбицијама за мудролијама. ви напуштате ваше кћери у сметишту школа, да кад из њих изађу нису у стању да зашију дугме на прслуку свога оца ! . . Као што можете мислити дало је то новод великој препирци. Морао сам и ја казати евоје мишљење и ја сам га изрекао сасвим онако исто као и отац, морао сам га тако изрећи, јер ћете ириметити, да је

у кризи пониклој васпитањем девојака у Француској, мати скоро увек она, што по некој слабости, која се њеним матерњим чуством даје извинити, тера своју кћер на врхове учењаштва, дочим отац, више ирактичан, више уиознат са тешкоћом егзистенције, увек тежи, да васпитање кћери сведе на грађанску меру, на огњиште, од ког се Француска породица није никад требала ни удалити. О, добре матере, како сте заслепљене маштим сјајем ствари, како се варате, како вас варају! Како би лепо било чути, да сте најпосле к себи дошле и да је ваша млада Француска кћи, кљукана некорисном науком већ двадесет година, зараживана кроз двадесет година, као ви саме, лудом манијом за дипломом, постала опет оно, што је пре била, умиљна, учтива, љубазна, добра домаћице и ништа више! Лудорија са дипломама прешла је преко ове земље као вихар и посљедци му ево показују већ неких двадесет година. То беше просто апсурдно. Мало се попустило, али још не довољно. Сви разборити људи треба да ударају у звоно, увек, увек, да се спасемо већ }едном од те опасне појаве. Чујте верну ФотограФИЈу једне посете : Драга госпођо овамо, драга гоепођо онамо, моја кћи врло жали, што вас није могла видети; али она ради, мила мо}а. Кћи моја учи ово, кћи моја учи оно. Час учи једно, час друго. Помислите, испити се њени ириближују. Мора имати своју учитељичку сведочбу. Ах! ако пропадне, разболеће се ! Њен отац се љути, каже да сам је дала сувише много учити. Али шта ћете? такав је сада дух времена. Нужно је, да наше кћери знају више него ми. Свака има данас своју диплому. Ето видите ову, ону и ону госпођицу, све три имају своје дипломе. Признајем, да им није за ништа, ал оне је имају. Како би Лујза могла остати без ње! Нњје она глупља него њене другарице, јелте? . . . Мора добити диплому. Без дипломе неће имати ове године Ферије; рекла сам јој то јасно и опет рекла. Дакле, драга госпођо, не могуће је, да је данас видите.

Вр. 11. ЖЕНСКИ СВЕТ.

163