Женски свет

деге већ више јаких утисака искусило (као осећања глади, бола, хладноће, ситости, задовољства, топлоте) тако, да се по разно ликости његова гласа може познати и расиоложење његово. Али то још несу делови артикулисаног језика но је сасвим аналого животињском говору. Па и ирви слогови које дете често већ у седмој или осмој седмици изговора, и који до данас још несу довољно у погледу њиховог првог јављања, не могу се узети да имају говорног значаја, јер они постају већином случајно кретањем говорних мишића. Критична тачка у учењу говора прелази се онога дана, кад дете, наравно иод утицајем речи које чује, први пут сасвим иравилно само унотребц реч коју. И сасвим као што дете каеније учи писати подражавајући изложеном угледу, тако исто учи се и иосле ирве године дана и говору иодражавајући гласове које чује. Човек дакле долази нонављањем до тога да гласове које је чуо хотимице сложи у исти ред у ко јем их је и чуо и са извеснол! представом их споји. Код говора чисто духован процес је опај у коме се подражавањем задобијени и самопроизведени звук удружи са искуством које је опажајем тога звука стечено. Искуство чини да извесна иредстава ире сазре. Ако се какав звук, који је увек уједно са представом долазио, чује сам за се, то ће у слици сећања иостати оно искуство ноново и нодстаче иродукцију, дакле репродукцију истога звука, тако да када се овај појави, то зналЈО да дете има ту и ту представу. Пр имер ће објаснити. Мој мали син дотаче се руком угрејане пећи, трже је брзо натраг и изговори реч „вруће“ врло јасно и разговетно. То је била ирва реч коју је самостално и сасвим коректно ири менио. Звук „вруће а често му је долазио до уха и увек у вези са нредставом велике температуре Сад дете искуси, да једап иредлшт има неочекивану високу темиературу, доби иреставу тонлоте и та иробуди у њему слику сећања звука „вруће“. Пређе беху речи које му казивасмо често без слшсла и унакажено нодражаване, пређе је и осећа,је топлоте или бол при

додиру топлих предмета такођер осећао био али без значе речи „вруће“. Сада се доспело и до удружења и то тиме, што смо детету говорили када се опекло или топлол! предмету приближило: „то јевруће“. Тако дете учи велики број речи свога будућега језика и уједно и означавање осећаја, онажаја и нредстава. Али то неје једини пут који овоме циљу води. Велику множпну речи употребљује лажно или унакажепо са редуиликацијама или скраћивањем не разумевајући њихова смисла. Смисао му ноетаје јасан тек носле многе наопачке употребе. Велика је сметња ири учењу говора што родитељи а још више дадиље и други са децом хотимице говзре тако зв. дечијим језиком а не обпчним. Тако деци се не говори лицу „;а“, ни у другом v tu u , но тетка обично место n /a“ говори детету „тетка“ (3-ће дице) а и детету се каже „он“ у место „гм“. У место правих речи а нарочито именица као коњ, млеко,хлеб, кревет и т. д., не употребљују се овако но унакажене. Из брбљања дечијег ваде се неколико слогова које деца за извесне иредставе хотимице називају тим слоговима а не својим правим именима Тиме се миого мете правилно учење говора јер чему сад дете навикавамо од тога га касније одвикнути морамо а тиме се без невоље ствара двоструки иосао. Деца се никад не смеју узимати на рачун свога нриродиог развитка као играчка која увесељава старије. То исто важи и за ировинцијализме, неподесне усклике па шта више и индивидуалан начин изговарања и акцентовање. Са великом прецизношћу иодражавају деца свему томе а касније чудимо се како деца нејасно, иогрешно и непотпуно говоре. И нехотице деца иодражавају све што старији пзговарају, па хтели то ови или не хтели II понављањем постају таке особености обичај код деце. Мисли се обично, да ће ее они касније од тога одвићи али код већине остаје то доживотно. VITI. Стварање виших иојмова. Разлика од простог учења речи на до

Бр ' I] ' ЖЕНСКИ СВЕТ

165