Женски свет

ириицгт, којије сам својџм разумом изаđpao. u (Кант.). Карактер је заиста особина воље, која је урођем нагон, али исти (нагон) уиравља и дстерива разум, те љом (т. ј. вољом) можемо да достигнемо какову жељену мету. Достигне-л 5 воља жељену мету, тим је душа добила знак (особину), који зовемо „карактером“. Н. пр. „добро чинити“ нека је жељена мета, за којом чезне воља човечија. Достигне-л је воља, остаје знак, који ће све то више растети. Из сноменутих Каптових речи се јако види, да нема карактера без слободне воље. Јер мало дете нема карактера, све док му воља ие буде слободна, а у тој мери, колико му здрав и развијен разум буде допуштао. Тшрактер је, узев из овог, здрава и слободна воља / јер. kojii нешто чини 'из здравот и разумом ошравданот уверења, тај ради слободно а то je баш карактеристика иравот карактера. И карактер имаде својих особина, које су тројаке: ваљаност, јачииа и еластичност (растегљивост), које се код разних инди видуа према разним одношајима равнају; јер 4 оне, ма да су у иеколико саморадња

унутрашњости човечије, зависе и од утитицаја и спољашњег света. Тв утицаји долазе постенено и то или сопственим или туђим искуством, читаљем, навиком сао браћајем и т. д. А образова/ње највише омотуfiaea. да се у човеку може развијати слободна воља , којој иредњачи здрав разум , а ирати је у раду оиравдано уверење; те uo том , да се ствара и развија ирави карактер, који је мета сваком образовању. Из овог у кратко изнесеног емо видели: шта је карактер и које су му особине. Ако оћемо каракгер, да образујемо, то морамо његове три оеобине образовати, а ово еу срества : иоука и иример , еежбањ,е и павика , и искуство Поука и пример уливају добар основ вољн, вежбање и навика уливају чврстипу , а искуство улива еластичност т. ј. омогућава човека, да по ступи у животу и раду у свима ириликама и одношајима увек тачно и умер.но; а та тачност и умереност су еластичност воље. Карактер се, као и свака особина, даје дотерати тек у доцнијем животу, но прави му основ ваља дати још у младо доба. (Свршиће се).

О РАЗВИТКУ ДУШЕ У ДЕТЕТА.

Написао В. Прајер.

превео М. Шевић.

VII. Учење товора. Веома би много допринело науци и развитку дугпе у детета када би имали вшпе материјала из доба, кад дете поетаје човеком т.ј. кад почиње да се учи говору. Но на говор се мала пажња обраћа а не узрокује ни толику радост родитељима пошто се јавл>а постепепо а ие тако нагло као право стојање и идење. Материјал за посматрање првих гласова је огроман и родитељи би велику услугу науци учинили кад би савесно бележили и датумом означили што су ког даиа приметили, Здраво дете које међу људима расте не може а да се не научи говору. Колико је мени нознато ја сам једини који сам чинио онсежна поематрања скоро

сваки дан од почетка па до краја треће године, и могу саветовати многима да то чине пошто се тиме увећава уживање које нам дете справља а и науци користи. Носматрање то није тегнко ни досадно а тиме поетаје још и лакшим што не сме дуго ни трајати да се дете не би заморило. Исто тако дете не сме запазити да се ми интересујемо за његово брбљање јер тада се може измаћи она детиња наивност и претварање може покварити сву детињу природност. На сваки начин да крик новорођенчета неје цочетак учењу говора као што се то још и сад понекад узима. Крик тај има значење реФлекса као и кијање и заиста се дешава да дете у место криком кијањем објављује свој улаз у свет. Кричање има свог говорног значаја тек тада, када је

164

ЖЕНСКИ СВЕТ. Вр. 11