Женски свет

Као год што кад навали на земљу какав спољашњи неиријатељ морају сви грађани устати у обрану свога завичаја, те који оружаном руком, који иначе раденом снагом а који новцем и живежем, потномоћи, да се ненријатељ тај одбије од наше домовине, тако и за време какве заразне болести морамо сви за једног, и сваки за све устати и нружити руку помоћи, и тек тако ћемо бити крепки и у стању, да савладамо и уништимо оно отровно семе, што се овуда раширило, те нам трује децу нашу, убија нам срећу и мути мирне наше дане. Па шта би могли учинити да се томе злу доскочи, да се по могућности невоља ова, ако не на једанпут отклони а оно бар сведенанајмању меру ? Болест диФтерија напада највише сиротињу као и свака друга заражљива болест, јр сиро тиња живи већнном у нечистом виздуху, у тескоби и ирљавштини; сиротиња се слабо и недовољно храни, те је тело слабо да даде отпора удисаном и примљеном отрову; сиротиња се добро не одева, уз то мора да ради тешке ио слове и по свакојаком времену. А то су све ирилике и неприлике, које годе овој болести, те се она ту гњезди и шири. Али кад се болесници од диФтерије умноже у којој кући, или улици и у вароши, а они онда множе и гомилају оне отровне клице, кој е опаку ову болест рађају и шире, те онда болест ова из сиротинске колебе ма којим иутем лако досие и у велике госаодске станове, болест овлада читавим местом, без разлике чина и госиодства. С тога би требао сваки суграђанин појединце, и свако добротворно друштво да поради на томе, да се болест ова што ире угуши. Као што рекох, варошка власт наша чини своје у обилатој мери, али тојош није све. Ђолеснику треОа осим лекарске иаредбе и бесилатних лекарија још много што шта , да би СС оно наредбе лекареве могле вршити. Узалуд ће лекер световати, да болеснику треба топла соба, кад у кући ни дрвцета нема, иа се тако ни оне одвећ нужне инхалације не

могу правити, ни дању ни ноћу, кад се у кући ни ватра наложити не може; узалуд ће лекар наређивати болеснику млеко, вино, коњак, чисто рубље и т. д., кад свега тога у кући нема. И сад сам дошао на оно, што овим редовима намеравах да кажем. Наши суграђани и наше добротворне задруге без разлике вере и народности, ваља да притекну што брже, што обилатије и свесрдније у помоћ, те да скуиљају и ирилажу у новцу јелу и uuiiij и у свему нужноме за оне сиромашне породице, у којима има болесника, како би се ови што сигурније лечити могли. Дајте дакле ви, којима је бог дао да вам може бити, у ноецу и у натуријалијама, да се даје сиромашним болницима ради њиховога спаса, а и Вашега добра, јер чувајуИи сирвмашну децу, чувате и сами себе и своју децу. Колико се млека и укуваиога воба попије и поједе без глади и жеди по „јаузновима“ ; колико се коњака и вина иопије по веселим друштвима; колико свећа и дрва изгоремо картајући се из дуга времена са својим пријатељима (и пријатељицама); ах, а како би то годило, пријало и помагало оној кукавној деци по крајевима наше вароши, чији родитељи ни сува хлеба немају да гладној и боланој дечици CBoioj као понуду пруже, било да их поткрепи то и оснажи носле тешке болести, било да им буде то последња ионуда, последња еласт иред тужни полазак њихов у оне крајеве, из којих ce нико још повратио није, а они и не нознавши још никакве радости на овоме свету, морају да иду у црну земљу на голему тугу свога брижнога оца и несретне мајке. Сваки наш суграђанин ваљало би, што буде наменио дара новчанога или у храпи, ииЉу и зачипу, да иошље то којој uavioj женској добротворној заррузи, а ове да то у сиоразуму са нашим лекарима међу сиротињом где је нужда и иотреба, араведно иоделе. У Ноеом Саиу, 22. октобра 1891.

Др. Илија Огњановић, варошки срески лекар.

БЕЛЕШКЕ.

ИЗ ПРОСВЕТЕ.

Закон о забавиштима, које је кр. уг. зем.

| сабор прошле године усвојио, иотврдило је Њ. | Величанство краљ угарски, те је на основу том

Вр - 11- ЖЕНСКИ СВЕТ.

169