Женски свет

према Невени била најсуровија онда кад он пије бивао код куће, није јој иомогло. Но крај свега тога казао би јој увек, да јој ие замера, пгго опа своју госпођу тако строго осуђује, пошто је увереи, да љу на све то гоеи њена нретерана љубав и пожртвовање према Невеии, у којој оиа гледа сироче, ко;е јој је мајка у носледљим тренуцима у аманет оставила. Није јој дакле остало ништа друго, но да се стара, како ће Невени што више накнадити оно, што јој маћеха ускраћује, и у својој простодушности молити се Богу, да камепито срце те маћехе омекша. Па једног дапа је тај тако жељно очекивани тренутак и доживела. Беше то једног леоог вечера, Госпођа Дара успавл>ивала је свог синчића, а мало даље од ње седела је на натосу мала Невена преврћући неку стару књигу, која је била нуна слика. Но госпођи Дари учини се, да ће јој син кра] Невенина шушкања тешко заспати, те јој из тог узрока запо веди, да књигу остави. Невена знајући шта је чека ако је одма не иослуша, на мах склоии књигу. Но то је тако нагло учинила, да се дете у колевци тргло и вриснуло. То је госпођу Дару тако ражљутило, да је у тренутку иришла Невени, дигла је са иатоса, и ночела је немилице тући. Јадео дете ]е илачући, склопљеним ручи цама молило, и свом својом детинском душом обећавало, да ће бити добро, ал немилосна маћеха као да од свега тога није чула нипгга. У тај мах отворише се врата, и унутра утрча Јела. Да ли се госпођа Дара поплашила, кадаје Јелу видела, или се можда у тај мах покајада за оно што је чииила? Бог би знао, тек она у том тренутку одгурпу од себе Невену, и пође колевци. Невена паде, врисну, па онда умукну. Све то збило се у тренутку. Поплашена Јела наже се детету и подиже га, ал на мах врисну. Са леве стране више слепог ока јапила је иовелика рана, из које је крв лопила - јадно дете се ударило на једну од оштрих тпара, којима су биле ноге на столу украшене. Јела као без душе истрча с дететом на иоље, поче га иоливати хладном водом, и тек тешком муком пође јој за руком да из отворене ране

крв заустави. Целе те ноћи није се Јела мицала од Невенипе иостеље, и тек сутра дан, када је дете очи отворило, те се уверила, да је јадно, мање страдало, иего гато се то могло десити, била се мало смирила, а тврдо је наумила да Петровићу, ксјп је тада био на иуту, чим се кући врати, исирииоведа све што се десило Но госпођу Дару није тај случај баш тако јако потресао, као што је то Јела мислила. У први мах се додуше мало поилашила, ал кад се уверила да Невени не прети никаква опасност, обављала' је све своје послове мнриом душом, погледајући на Невенино везано чело тако хладнокрвпо, као да је све то, што се десило, туђом кривицом учињено. Тако мириу затекла је и нека њена познаница, која јој је тога вечера у посету дошла. „А зпаш ли ти, да сам ја теби данас зато дошла, што имам да ти саопштим неку тужну вест? 1 упита је пријатељица, иошто су мало разговарале. „Па де говори брзо, немој ме илашитиД рече јој Дара. „Сећаш ли се ти на госпођу Недићку ?“ „Да како, да се сећам. То је она лепа госпођа, са којом смо се упознале, кад оно нре две године заједно путовасмо.“ ~Да, да.“ „Па шта је с њоме?“ „Замисли само, пре шест месеци је полудела, а јуче је умрла.“ „Јадна жена. А од кога си ти то чула?“ „Приповедио ми је еве то мој сестрић, који је путовао са иеким господипом из В. од куда је и кукавна Недићка. и „Јадна жена, јадна жена. А како ли дође до те невоље? и „Ох, та то је баш оно што је грозно. Замисли само, веле, да је памет нанустила усљед гриже савеети." „Ја те ве разумем.“ „Рећи ћу ти све по реду, па онда ћега ме разумети: „Госпођа Недићка удала се за удовца, који је имао двоје деце. Кажу да су та јадна деца трајала крајње црне дане, јер их је неисказано кињила и мучилаА „Та је л’ могуће?“ уиаде јој у реч

Вр. 3. ЖЕНСКИ СВЕТ

45