Женски свет

Петровићка, којој усне лако задрхтаху, „а мени је она изгледала као да је благо од жене“. „И ја сам тако мислила, ал дела њеиа показују нешто друго Слушај само па ћеш се уверити: Када су рођаци прве жене Недићеве дознали, како она са својим пасторчадма постуиа, молили сује, да нрема деци буде блажија; па када им ни то није помогло, тада су и они њој почели сметати, те тако се између њих изроди читав рат. Касније, када је и Недићка имала евоје деце, претили су јој клетвом, која ће до стићи њену децу, ако она и даље буде иасторчад своју кињила. Но све то није иомогло. Она се није освртала ни на шта, иа чак ни на строге ономене свога мужа. Но изгледа, као да је Бог одиста за њена недела казнио.“ »Казнио?“ изусти Пегровићка а готово јој дах стао. „Да, та слугаај само даље. Када је оношре седам месеци на све стране дифтеритична вратобоља владала, изгубила је јадна Недићка за три недеље евоје обоје дечице“ „Боже!“ било је све, што је Петровићка изустила а самртно бледило обузе јој сав лик. „Теби која си ирема Невени тако нежна, која је пазиш као да си је родила, „све то изгледа ужасно, непојмљиво, рече јој пријатељица „ал све је тако као што ти кажем. Чуј само даље: Када је Недићку та голема несрећа снашла, иробуди се у њој савест, она се ноче сећати свега што је чинила, а не мога заборавити ни оних силних клетава, које на њу рођаци њене иасторчади просипаше. Све то унливисало је веле на њу тако, да је најиоеле и с ума сишла“. „Ужасно, ужасно“ ! шаитала је Петровићка једно за другим, а иеки неописани немир обузе јој душу. У једаред скочи са столице као помамна, приђе колевци, извуче из ње свог сиаваћивог синчића и притиште га грчевито на своје груди, обасипајући га иољупцима. „Боже, Боже. и то је било све, што је пријатељица њена из шаптања јој могла разумети. Па када

јој најпосле све то држање Петровићкино чудно дође, заиочеће оиет: „Даро, ти си нешто узнемирена, шта радиш са тим дететом; ето си га разбудила а скоро ћеш га и расилакати. Тебе је моја приповетка узнемирила, је ли?“ дода ношто је Петровићка опет села уз њу. „Да, да и—и о немој ме нитати шта ми се врзло по глави 0 томе ћемо други пут говорити“ и оиа силом окрете разговор иа другу страну. Беше се већ у велико смркло, када је Петровићка остала сама. Чим се врата иза пријатељице јој затворише, приђе колевци, остави у њу своје дете, па онда као без душе отрча у собу Јели, код које се мала Невенка на патосу играла. Чело јој беше још и сада марамом везано, а лице бледо, па преображено баш као у каквог анђелка. Чим је угледала Петровићку, која се наглим корацима упутила њој, и нехотице прихвати своје везано чело, те у највећем страху иоче из гласа врискати. „Мама, бићу добра; бићу добра“. llо Петровићка као да је иревидила игга је дете чинило, као да није чула ни гласка са усана детињих, долети Невени, клече на иатос пред њу, екиде јој мараму с чела, зајеца из гласа, иа поче љубити раницу која се на Невенином челу црвенила. Дете се с почетка у страху иоче отиматн, но када му маћеха поче наизменце љубити и ручице и уста, прсстаде нлакати, умири се те поче гогово бесвесно гледати на жену, која му купајући се у сузама најслађнм именима тепаше. Док се ово збивало, стојала је Јела као окамењена, па гледећи тај нризор учини јој се с иочетка као да сања. „Госнођо, госиођо, шта вам је? изусти једва једном, „Шта чините, та рана детиња тек што се мило склопила, отвориће се поново“, дода за тим поплашена сиазивши. отворено чело Невенино. „Не бој се оело не бој се. Реци ми само прашта ли Бог онима, који се од срца кају? Прашта ли?“ иитала је Петро вићка једио за другим, а неиушта дете из наручја, већ га грчевито нритиште уза се. „Прашта госнођо прашта“, рече јој

46

ЖЕНСКИ СВЕТ. Вр. 3.