Женски свет

обрисати, али јс свакад тежак, врло тежак оосао, тако их убрисати, да се дете тнме еирема аа доцнији живот. Коме је год дакле на срцу право дОбро дечје, ваља да гледи, да их сваком даном приликом тако подиже, како ће с њима трајна добра иостизавати. Ако нам је баш до тога стало, да што ређе слушамо дечји илач и кукање, онет то можемо постизавати само тако, ако на њих ваљано утичемо. Ако се са дететом поступа као што треба, оно ће плач све више и више изостављати, ако се пак на њу тиче неонравданим начином, оно ће све вмше и све чешће илакати. Дете услед иоступака својих родитеља долази до увиђавеости, да ли у овој ијш оној нрилици има смисла да илаче или нема, да ли му у онће плач може или не може што иомоћи. И ту дакле поступак родвтеља вал>а да је смишљен- и разложен. Плач је у оиће узев, израз унутрашњег незадовољства дечјег. Јасно је, да тамо не може бити плача, где нема незадовољства. Ако би иак било плача и без така унутрашња незадовољства, такав се нлач плачем назвати не може. Ако погледамо у суштину незадовољстава, која нлач узрокују, морамо увидети, да су разлози за плач код деце врло често неосновани. Као што нам је нознато, деца често плачу и за такове ствари, за које би се ми грохотом смејали. Али, ако ®е узме, да деца не могу тако мислити и судити као ми, јер она имају евоју увиђавноет, према којој се равнају, онда нам долази јасно, да сваки плач дечји има васпитне вредности: ма за што она да плачу, увек нам ваља чинити опо, што је за њихово папредовање и усавршавање чинити нотребно. Нлачем дете не само да исказује своје незадовољство, него оно тиме изражава и своју немоћ; оно нешто хоће да иеправи, да савлада а не може. Плачем и кроз плач се дете јада, илачем тражи иомоћи. И родитељи све то добро разумеју, те баш за то и чине све могуће, само да га умире. Дабогме да је овде потребно, да родитељи добро нознају узрок дечјем илачу; то је потребно-да знају нре, него што би

и једпу речицу пзустили за њихово умирење. Ваљане се иресуде могу чинити тек онда, када је истрага добро спроведсна. Родитељи дакле вал.а да нознају узроке и нобуде дечја плача, ако мисле благодетно на њих утнцати. Може се слободно рећи: за дечје умиривање се толико пута ваља лаћати других начина и средстава, колико пута оиа плачу. Као што су разноврсне увреде, исто су тако разиоврсни и ноступци за исправл>ање истих. Као што свака цел има свој одређени начгш, исто тако и сваки начин има своју одређену цел. Из целога се овога већ даје увидети, да поступак родитеља при дечјем нлачу не може бити други, до оцењивање и пресуђивање дечјих незадовољстава. Плач сам за себе је од врло малене вредности онда, кад се тежи за дечјим правим напредовањем и образовањем. Говорити о ноступцима односно дечјих незадовољстава, значи говорити 0 плачу дечјем у оиће. Плач је у највише случајева изазван услед каких телеспих незадовољстава mm да речем болова. Та незадовољства могу бити чисто унутратнња, као што су различите болести, а могу бити и спољашња, као што су разне увреде и позледе тела. Волести , као што су: главобоља, грозница и т. д. долазе тако рећи без дететове и без ичије кривице. Ни старији не могу свагда знати, шта је узрок којој болести, а како да знају то деца? То је но свој прилици један узрок томе, што деца у болестима ретко плачу. Но, било да дете у таким случајевима плаче, било пак да ћути и тргш, свакако су родитељи дужни гледати, да му што пре iioмогну. У ту цел, родитељи треба да дете теше, да га упућују да ее Вогу моли за своје здравље ; мати треба да седи поред болиога детета неирестано, јер оно у сво јој матери има вере, и та га вера креии и даје му паде за бољитак. Лекове дете мора узимати безусловио; илач и јадање ту му ни мало не сме бити од пОмоћи. Детету треба рећи: „узми ово, на ће ти Бог милостиви дати здравље!“ —■ Ако дете неће да узме, ваља му дати

Нр. 10 ЖЕНСКИ СВЕТ.

151