Женски свет

кћи опћи са ииским створовима, као н. пр. са голубовима, врапцима и т. д. То не може бити, говорио би јој отац, да се ти гако понизиш. Ајш, за бога одговорила би добра ластавица, све су тице једнаке. Сви ми имамо кљун и крила. Да, наставио би отац, то је истипа. Али није сваком дано, ранити се мувама и становати на високим кулама. Та погледај само н. пр ону несретиу шеврл»угу. На те речи ластавица нокуњи главу, и да на њој није било црног перја, могло би се угледати, како je поцрвеиила баш као и цура, кад је строга мати укори рад певине јој љубави. Јадна ластавица љубила је једно лијепо шеврљугче које јој је враћало љубав са жаром свог млађаиог срца. Ластавице су Фантастичне нарави, а и шеврљуге живе песнички. Тај њихов савез дакле није био не природан. Шеврл,угче је живело и с/гановало оод ведрим небом. Цео дан је певало. Веселе његове мелодије личиле су прољетњем зеФиру и сунчаном осмеху носле кише. Оно је оевало тежаку, који на сунчаној ирипеци орући отире зпој са чела; иевало је жени, која на потоку иере и испира рубље; певало је неснику, који Фаитазирајући лута по шумама и долинама. Сваки га је разумевао а ионајбоље ластавица, када би се еа њоне вијнуло иебу под облаке. Дође дан кад ie ваљало, да се и оио прикаже ластавичиним радитељима и да искаже своју жељу. На тај одлучии корак помишљало је увек са страхом; ио љубав га окуражи. Шеврљугче се лепо накитило. . . . Тад поче скакутати но ливади, јер се бојало одлетети до ластавичииа гњезда. Запева, и то тако јако, да је сва долина одјекнула, на онда полети и уетави се на крову. Ту иоче оиет певати. Стари ластавац извирио из гњезда и упита јадио шеврљугче: „што ћепС ? Шеврљугче хтеде запевати једну. од оних сретних мелодија, у којим је изра жена сва његова л»убав, но срцем му овладала туга, па тугу и занева. Певало је као никад до сада. Није

упознало јаде прве љубави. У авлији петао на једној нози замишљено га је слушао а на једном оближњем стаблу стара и мршава једна сврака, његовим тешким уздасима одговори, са злобпим смехом. Но како тиче исцвркута своју прошњу, а стари лас/гавац осорно одговори : не. Та ко би дао своју кћер за песника? А иесретно шеврл,угче није било иишта друго но несник, које није имало ни од чега живети, које није имало ии еталиа стана нит’ иоле хране у овоме. И оно се је усудило и помислити, да ће добити за жему једиу племениту ластавицу. Не, не. Та шта су вредиле његове мелодије, које је оно невало под ведрим небом Тужно заљубљено шеврљугче нобеже далеко на дно једне долине засађеие боровима. Ту леже у зелену траву и поче размишљати. Мислило је о некадањој својој срећи. Сети се дана, када је нрви нут видео ластавицу на једном џбуну. Репродуцирао је њен глас, лепушкасту главу и све ластавине иокрете. Колико је сретан био тада! А сада? Мало uo мало поче се уздизати; пролети поврх борова и стаде опет певати, ирво тихо, слатко ... на онда јаче, звучним пуним гласом, нсвало је о нравој љубави; о љубави увек евежој, непромењљивој, која свему одољева, а ни по смрти не престаје. Тога трена иролети туда један ласта вац са својом младом вереницом. Подједним бором ухвативти је за руку иол.уби је у образ. Тада продужише путовање ћутећи и мислећи о шеврљузином невању. Пошто несретно шсврљугче онако несрећно прође са својом нрошњом, пастаде у ластавичииомтњезду велики неред. Отац укори кћер са дугим говором. Мати плакаше. ... Нећу рече отац да се таково шта ионови те да опет таку л,агу нанесеш својој породици. Заборави на оног несретника. Ја ћу тебе бол,е удомити. Ти ћеш иоћи за једног натег нријателш,, за ластавца, који станује на звоиику. Немој ми сада плакати. . . То мора бити и то одма сутра. Тако и би. Дође јесен. Пожутело лишће доле иада

Вр. 11. ЖЕНСКИ СВЕТ.

175