Женски свет

облика, која бивају све већа; више таких зрневља ее уједно саставе, па начине читав грумен. Ово бива поглавито на обали канала или језера, и онда се тамо то сталожено грумење нахвата, па се обала све бели од соли. Кад нрође већ дуже времена, неколко месеци, па се непрестано на обали на тај иачии нахвата со онда ночну ту со скунљати, и онде гдегод близу је слагати, од нрилике у таким гомилама, као што код нас кола песка кад истоваре. У тим гомилама стоји со још дуго времена, да се оцеди, и да се од онога, што не треба да је у њој, очисти. Јер у морској води није само ове обичне кујнске соли, има тамо још млого других ствари растворени, као што је и со у њојзи растворена, па се то све са сољу заједно тамо сталожи, и од тих ствари се со дугим стајањем у гомилама чисти помоћу влаге из ваздуха. На гдекојим местима тим начином добију леиу чисту белу со, и њу упогребљују у јелу, за сољење риба и т. д. А на другим местима опет пе могу ни носле пајдужег чишћења да произведу белу со, не могу да је очисте од оних силних етвари, гато су заједно с њоме из мора иза шде; така со онда се на друге цељи упо требљује, н. пр. за прављење соде, и за разне занате. Таким начином се на евронским оба лама средиземног мора ваде хиљадама цената соли из мора. Међу најзнатније таке солнице сиадају оне у Сицилији, одакле се та со на лађама разноси по читавом свету. Но има и таких предела, који не леже украј мора, ио у којима има сланих извора, па људи из тих извора ваде со. Ти имају много тежи посао, него они на мору. Људи се довијају свачему, само да могу све земљине дарове употребити. Ти из вори не садрже у себи обично млого соли, нису дакле врло слани, а и предели нису тако врели, да ће вода лако усанути. Да је нак кувају, па да тако усише, не би вредила, као што је већ сноменуто, ни она добивена со оног огрева, шго би се морао иотрошити. Но људи тамо друкчије раде. Наслажу од трња читав зид, дебео и висок, ограде

га јаким ступцима; горе на том зиду полагано сииају ту слану воду из извора, вода кап по кап, с трна на трн, ваздух и ветрић нролази кроз трње, ua док дође до доле, бар је један део воде усануо, неетао. Ако је и сад још врло мало соли у тој води, а они је на ново нроиусте кроз друго трње, па тако чине све дотле, док ваздухом, ветром и топлотом није толико воде нестало, да је сад онај остатак вредно укувавати, те сву воду истерати, тако да после сама со остане. То се каже градирати со. Дабогме, да ће се со гра дирањем само тамо вадити, где има доста огрева. Ма како да јејеФтин огрев у коме пределу, опет је ова со, што се градирањем добија, несаразмерно скупља од оне, што се из мора добија. Оваким начином, т. ј. градирањем се добија со у гдекојим пределима Немачке. Као што је већ у иочетку споменуто, осим оне соли, која је у води растворена, дакле у мору, изворима, има још соли и у земљи, чврсте наталожене. То је ка менита со. У земљи има тавана, слојева соли, који се простиру на широко и на далеко, а ти слојеви су кадкад тако дебели, да кад се једанпут у со уђе, не може се краја наћи. Ту онда људи ваде со из земље као и друге ствари, које се из земље коиају: угаљ, разно камење, руде. Ту се начине рудокопње, у којима се вади со, а чине то рудари, као и код осталог камења, Живог рударски је врло мучан и тежак. Он се спушта у земљу доле кадкад у грдне дубљине, тамо ради као црв, не може кадкад у оним ниским ходницима ни да се уснрави, већ мора сагнут или лежећки да одваљује камење. При том је изложен, особитоу угљениммајданима, опасностима ватре и воде. Зато се пре сваког спуштања рудари на коленима, искрено, из све душе, без лицемерства моле Богу, а другови, који остају горе, ирате их са искреном жељом, а са иоздравом „Gltick auf !“ (Сретно се вратили!) Исто тако рудари, ио новратку, у тонлим захвалним молитвама благодаре Богу на милости, што их је живе онет на светлост повратио. Нема ваљда тако нобожних људи као што

Бр. 2. ЖЕНСКИ СВЕТ.

19