Женски свет

јабуке за зиму. Када су биле готове, позовем Ђулију у врт. Обе смо неко време ћутале и посматрале опало жуто лишће. Ђулијо! јеси л добро размислила шта мислиш учинити? запитах је. Јесам, одговори доста мирно. Мој отац само мене има, у мене све полаже, па како би то грозно било, сад у старе дане њега осрамотити и заборавити. Овај корак можда ће ме живота статн али ништа сад имам снаге; ко зна, да ли ћу касније- бити у стању то учинити ? Када су Турци изгубили ове крајеве, мој отац јехтео да се одсели у Цариград, али мени за љубав остао је овде; толико ми је попушто; он је тако добар, иа је време, да му и ја пустим мало радости. Ено оџа виче! Свакако је дошао; идем да га обрадујем. Збогом! Чигаву ноћ нисам сиавала. Још пре истока иођох прозору, да свежином расте рам тужни догађај, прошлога дана. Ђулија је стојала на оном истом месту, где сам ]е први иут видила. Наслонила се на врбу, а кад шго би уздигла руку очима валда да утре сузе. Био је светац. и ја сам се спремала за цркву, али Вјера дође мени, сва упла кана и замоли ме, да одма дођем, њима. У тој иначе свагда веселој кући, изгледало је све тихо и мирно, као да ]е ко тешко рањен У соби је био сам Миљанов. Од чега сам се бојао не убоја се. Данас ми рече Миле, да воле Ђулију. Молио ме, да покушам код њенег оца, да нам је за увек остави иа како се нада. Али ја то не могу чинити; јер Мехмеда од детињства нознајем; он до лудила поштује своју веру. Знајући, да је и вами Ђулија мила и драга, иозвао сам вас, да је сви заједно исиратимо, да се за увек с њом расганемо; јер хоће да се ода животу, који нас увек раздваја. Крупна суза засја у оку оца, који је тога дана имао да изгуби своје дете . . . Мехмед је дозволио Ђулији да читав дан проведе код нас; шта више, казао јој, да не нагли, оставио јој још годину дана

слободе, али она је све одбила; дошла је само на неколико тренутака. Силан је бол овладао мноме. гледајући ту невину жртву, како пружа главу ономе, који је воли више свега, али опијен срећом, не зна шта ради; одузима јој живот. Хтела је да говори, да благодари, али јој речи застале у грлу. Клече пред оца и мајку, и стаде им љубити и росити руке сузама. Ови добри људи грлили је наиз менце и љубили је, гушећи се сузама. Затим приђе Вјери и мени; с оним погледом, који ]е на нас управила, као да је хтела све да каже. Приђе и Милу иружи му руку, и зачу се глас, који душу пара: буди сретан збогом! Фала! и оде. Ово је био грозан дан. Све је тако из ненада дошло, све је тако пусто из гледало, сви су тужили, а нико не имаде речи од утехе. Када сам после више дана отишла Миљановима, сви су изгледали као да су с гробља дошли. Сви се изменули. Отац и мајка иостали су много нежнији снрам своје деце. Вјерица је постала тужна и једина јој утеха беше њена лутка, коју је Ђулијом звала: а Миле од оног веселог младића, који је пређе зеао све да занима, од њега је ностао озбиљан човек, који је накнаду за све изгубљено тражио у штудијама Озбиљност би свагда заменула. туга, када би погледао на цреп беле руже, носледњи дар, за њега свагда изгубљене Ђулије. Наступила је јака зима. Сила света искупило се око реке да посматра веселу младеж, како се тоциља, и надмеће ко боље зна. И Вјерица оде прозору, али када јој и то досадило, замоли мајку, да јој доиусти ићи њеној тетки. Тек се спремила за полазак, али дође једна стара Туркиња да јави Ђулијин долазак, а уједно, да се осведочи да нема кога од мушких код куће. Миле је отишао послом, а отац Kajia је чуо за ово као рањена звер стаде викати: Тирани, гадни народе, не било те! Ја који сам је на рукама носио, ја да се уклањам од свог детета. Залуд му је стрина доказивала, да је

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 3.