Женски свет

Питају ме.

Певао бих!

Сећање.

K’o у бајне зоре, кад затрепти Јутром у дивном ејају свом Толико је чари, бајна миља У заносном осмеху твом. У Новом Саду.

8 ■ ме: шта ме мори , Шта ми младе груди трза, Што ми срце заилакано ■, Што у оку блиста суза? * * * Питају ме : за што венем, Што ми живот није мио 7 За што бегам у самоћу, Што не тражим коло чило ?

Ј Мев’ o бих ти, Селе моја, срца мога, Само кад би увек мог’о Гледат’ ноглед ока твога ! , * * Пев’о бих ти, љубо моја, Целог дана, целе ноћи , Само кад бих мог’о увек Љубит’ твоје чарне очи!

грозни гром, је страшни лом,ј С нова сунце љуби свет, С нова с’ разавио цвет ■ Ал’ облака с неба, гле, Још нестало није, не !

Питају ме и нитају Зашто нисам чио мио ? Да си узрок ти том, Селе, Нико не би ни мислио !

IТев’о бих ти, Селе, моја Певао бих и певао , Само кад бих песмом својом Срећу твоју увенчао !

Ох толики чари, што но трепте На леном милом лицу твом, Могао је Вишњи дати само Теби : анђелку свом и мом! Адујев.

Питају ме : за што ходим Са погнутом главом доле , Што не гледам у висину Ј небесне божје дворе? * * * Питају ме: каква туга Срце моје обузела, Какви јади, каква боља Мене млада задесила?

Живјете

Пев’о бих ти. Селе моја, 0 будућој срећи мојој , Само кад бих знао да ћу Угодити вољи твојој ! * * * Пев’о бих ти, љубо моја. Песме редом све веселе , Само кад бих с’ њима мог’о Угодити теби Селе!

Живјете

С мог се срца сумње кам Одвалио тешки сам, Па сад у радости свој Не знам, шта бих Боже мој . Опет сневам као нре, Ал’ ме буди сећање . . .

Гавра В. Гојковић.

124

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 8.