Женски свет

ЗАБАВА.

У ПОХОДЕ.

Цртица из Херцеговине.

Спрема се старица, ево има равне двије године, сину у походе, па се једва сад наканила. Има управо шест година, како јој се Стево запопио, а од тада га никад није виђела својим очима. А и није то шала! Он је у шехеру међу великијем људима, na богме има много и посла а тако није никако ни могао да дође оцу и матери мало у походе. И сад она рече, да ће му отићи. Та то је једино дијете, што јој је остало од толико њезине ђеце, што их је изродила, па зар да мати стегне своје срце, да га не види још који нут за живота .... Још јуче скухала је питу, а данас је заклала, још двије кокоши, па ношто их је испекла и уредила, замота их у чисте крне и остави у торбу . . . Кад је све свршила, сједе мало да одахне: Ето, Фала Богу, све је готово, па ћу с јутра лијепо опанке на ноге, те у шехер . . . У то уљезе и њезин Симо : Добар вече, Стано ! назва. Бог ти помог’о ! Јеси ли све свршила? Јесам. Па бива сјутра, а? Сјутра, ако Бог да. Е нека, нека, Видиш, и ја бих иш’о, ама ме ноге боле, а и не видим добро. Најпошље и што ћемо му обоје? Не требамо. Симо се мало накашља : Него знаш ти, рече, да се он мијеша са великијем људима. Њему се и газде клањају и у руку га љубе. С тога лијепо гледај што ћеш и како ћеш, кад дођеш. Немој да се обрукаш. ако ко буде. Стара се на то чисто наљути : А Бога ти, што ти мене учиш? Та Бог је и мени дао памети па ја знам шта ћу и како ћу. Знам ја да ти знаш, брани се Симо, ама опет није с горега да ти напоменем.

То рече, на оде у другу собу, а стара оста, те и она леже, да се мало одмори . . . Бијаше се некако развеселила к’о никада. Све јој је дошло тако драго, тако мило, иа чак и стари мачак, кога је вазда гонила из куће, могао је сада мирно да преде поред њезинијех ногу . . . Радосна је, и да може, читаву би свијету ту своју радост исказала. —Ија ћу га онет виђети! кликну .. . па како ли ће се зачудити кад ме види! . . . „Ама јеси ли ти то, мајко?“ . . . „Јесам баш ја“ .... „Па и ти дошла?“ . . . „Ево дошла“ . . . а он ме онда загрли па све љуби . . љуби к’о кад је био дијете • Па онда дође и снаха, па унучад, па се сви купе око мене, а ја их гледахМ, гледам на их све ’вако грлим . . . 0, Бого мој, онда не жалим, да одмах умрем Тако је лежала и мислила још дуго, а онда јој се учини к’о да је дошла у гаехер. Дошла је и у Стевину кућу, па се мала унучад око ње искупила, те је сваки час запиткују то ово то оно .... Причај нам, бако ! рече једно. А шта ћу иричати ? Причај нам што знаш. Хоћете ли о Ћоси ? Хоћемо. И она поче: Био један Ћосо, па им’о магаре .... А унучад запиљили очима у њу па је слушају нетренице - . . . Док је у то неко гурну. Она се пробуди. - Устани, рече јој Симо, па да се спремаш. Је ли ти боље мало и по ноћи ићи, него кад I сунце припече . . . Она не рече ни ријечи него če полахко диже, нрекрсти се, па нође да се умије. 0, Стано ! зовну је Оимо. Чујем. Немој заборавити да га цоздравиш од ! мене. Бог с тобом ! Како бих заборавила! . . Па ми поздрави снашу и ђечицу.

Бр. 8. ЖЕНСКИ СБЕТ

125