Женски свет

Хоћу. И реци им да мало дођу. Хоћу и то. По што се умила ; одмах сједе 7 те обуче оианке. Онда приирти торбу а преко торбе пребаци велик гуњ . . . —Е ; с Богом! рече Сими. С Богом ! И иоздрави све ! Хоћу. И она нође, а он остаде гледајући за њом, све док је није нестало у мраку . . . Кад бака дође на крај села, она се нобожно нрекрсти. Док у то бахну преда њу баба Петра. Знала сам ; вели, да ћеш ић’ раније, иа сам те све до сад чекала А што ? Молим те да ми даш поии ову илету, па нека ми у цркви сномене покојног Спасоја и нокојнога Гашу . . . Хоћу, иријо И иоздрави попу и понадију. Хоћу, Бог ти дао здравл>е ! То рече иа иође брже. Да може полетила би ; само да што прије стигне . . Ишла је тако ишла, а никад да се умори. Нити је гдјегод сјела ни иочинула, само да не издангуби ни сахата . . . Баш је ово дуг пут ! нроговори, навлачећи на се гуњ мало више. И тако она дошла на по пута, а зора поче свићати. Негдје у даљини зачу се, како иијевац кукуријече. Она се прекрсти. Боже, ти помози! рече те сједе крај пута .... Мало по мало на се и сунце поче рађати иза брда, те позлаћиваше својим сјајним зрацима врхове питомих гора. И мале нтичице стресоше росу са крила, ua почеше несташно скакутати са гране на грану цвркућући и звиждећи . . . Одмах за тим зачу се и блејање оваца и весело подвикивање млађаних чобана. Стара се опет диже. Окрену се неколико пута око себе, као да очекиваше, хоће ли је ко год заиитати камо иде, па да се може поФалити, а пошто не бијаше никога, она пође даље све брже и брже. Сад је уз цут сретала час тежака, час чобана или чобаницу и свакоме називаше Бога. А колико има до шехера ? нитала је

До кога шехера? Па што је мој попо у њему. Је ли iioii Стеван? Јес’ . . Е иа није далеко, ако тако узиђеш, доћи ћеш за сахат. Она сада прихити што може бо.ље. Готово трчаше Па ипак јој се чињаше, као да се једва миче. Дуг је ово пут, к’о гладна година! уздисаше. Док једва једном угледа у даљини велике, црвене куће, угледа црквени звоник па се опет прекрсти . . . И сад јој куће долажаху све ближе и ближе, све ближе и ближе . . . Најпоишве дође и до њих. Погледа их старица па се чудом зачуди. Ама какве су ово бине ? рече. Зар и у њима живе људи ? Како се могу сваки час пењати гори ? Па што ће им толике пенџере ? Та у нас нијесу ни врата толика И баш хтједе да разгледа једну бину ; кад чу иза леђа некакво звонце. а неко јој викну: С нута ! Кад се она уклони ; угледа „шваб.у", како јеуђахао на два кола, иа лети лети као стријела. Е, ово је бели ђаво, на и мој јадник Стево живи поред ’накије’ . . То рече, иа заустави једнога солдата : Бога ти, брато, ђе стоји мој Стево ? Вас ? заиита солдат. Није, брате, Васо него Стево. Солдат нешто опсова па пође даље, а она јадница одмах дочепа једног хамала. Ђе је попина кућа ? Ено оно ! рече хамал и каза руком. Стара не рече ни ријечи, него се крену тамо. Дође до врата па се чисто бојагае да их отвори . . . Али се опет одлучи, уприје у врата и уљезе, док јој више главе зазвеча некаква бронза, да се чисто препала. У то излети из куће некаква дебела девојчина; иа се одмах окоси : Шта ћеш ти ? Је ли дома иопо ? Има он сада посла. Ама ја бих рада да га видим. Не можеш.

126

ЖЕНСКИ СВЕТ. Вр. 8